Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

На Бранковом Стражилову

 

Бранко, брате, драго моје слово,
дошла сам на твоје Стражилово
да ти исток на север донесем,
рано сунце дому ти принесем.

И детињи осмех блистав водим
из радости новог мрачног доба;
спокој твој кад видим да пребродим
буре трусног живљеничког гроба.

Дунав ме је носио на ‘вамо,
мале руке стисле Војводини;
тек када се овде препознамо,
мир је души у шумској тишини.

Цео Ђердап и Kладово сецам,
затежу ми кожу на леђима;
час се тргнем час се тихо штрецам
како да се кад-тад вратим њима.

Све се нешто заносим и журим
да размотам пре нег’ што зажмурим
густе нити што ме разапињу,
натраг вуку, спреда опомињу.

Трагам, тражим тајанствене знаке
који ће ме подсетити ко сам,
обилазим изворе и раке…
Реч и осмех дечји успут носам.

Свуда их је, у свакој ситници
те због њих сам прирасла равници;
иако су нејасни и бледи,
и невидљив знак ми блага вреди.

Разумећеш, Бранко, брате драги,
зашто опет поветарци благи
шапатом ти старо коло плету
у полету док пркосе свету.

 

НЧБ

Ostali tekstovi