Излет

Ојхаа! Идемо на излет!
Уранак се Ђурђев слави,
да посматрам птица лет
лежећи на мекој трави
и остали шумски сплет:
поток, росу, лишће, пчеле,
да берем цветиће беле
изаткам од њих венчиће
те заварам лептириће
да ми слете мало ближе
и покажу дивне шаре,
приђу трави мало ниже
ко питоме бубамаре
што на раме слете лако
као лиска о јесени
кад са крошње слети мени.
Све што бежи, лети, гмиже,
све што цвета и зелени,
све што зри и порумени,
све што живи, ‘амо к мени!
Чуваћу вас све, рођени,
земљо, дрвље и камење
лишће, жбуње и плодови…
Србијино сте знамење
кад пролеће род обнови.

После сваке зимске бољке,
развијете ви пупољке,
црвен божур тад провири
па из жбуна се рашири
и процвета ван бокора
од свог дивљег непокора,
и гранају стабла нова
попут плодног родослова.
Тврда земљо, цвеће меко,
потоку, језерце, реко,
подари ми своје здравље,
подсети на православље.

Корени су наши исти,
извори су наши чисти
и спајају издалека
све од мрава до човека.
На пропланку изван града,
у сред шаренога хлада,
неки славе празник рада,
неки беже од свог јада,
неки леже као кладе,
неки трпезу окаде,
а ја мијем дечје лице
росом с’ цвета камилице
која расте ту на трави
где свако понешто слави.
И сваки је празник прави
само нек’ смо живи, здрави.