Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se

Evo par saveta za bucke

Ne jedi kada nisi gladna. Prepoznaj pravu glad (koja je bar sat vremena posle prvog osećaja gladi) i sitost (koja je bar pola obroka pre osećaja sitosti). Prepoznaj žeđ (osećaj žeđi nije obična žeđ, nego već opasna dehidriranost tela, znači voda se pije pre nego što se oseti žeđ, a to je stalno). Kada si umorna, lezi ili spavaj, kada si odmorna, nemoj sedeti (sedenje pravi debeo stomak), nego se kreći ili radi nešto.
Obično, ali redovno briskanje po kući je jednako svakodnevnom aerobiku.
Prirodna stanja i kretanja čoveka su: hodanje, trčanje, plivanje, pentranje, ples (pokreti u plesu koji liče npr. na provlačenje kroz granje ili neke slične prepreke), povremeno skakanje,, savijanje, istezanje, kratkotrajno sedenje, čučanje (samo za vršenje velike nužde), ležanje (za spavanje).
Ne odriči se nijedne vrste hrane koju voliš, ali omiljenu hranu probaj da jedeš za doručak, a ostalo posle.
Promišljanjem uvežbaj da prepoznaš šta ti se zapravo jede. Na primer, ne moraš pojesti čokoladu sa lešnicima jer ti se možda samo jedu lešnici.
Tri sata pred spavanje ne jedi jer je toliko potrebno metabolizmu da se uspori pred spavanje pa se nećeš buditi gladna i biće ti ok da doručkuješ tek dva sata posle spavanja kada se metabolizam prirodno ubrza, a ne čim se probudiš kada je još uvek spor.
Glad se jednako utoli i sa dva sporo sažvakana keksa i sa petnaest progutanih keksova, ali se petnaest keksova ne potroši do sledećeg obroka.
Višak hrane = višak smeća u telu (salo i nesvareni otpad popularno nazvan govno) + višak smeća oko nas (više ambalaže od hrane na otpadu).
Sve oročene dijete ili preparati za mršavljenje ili veštačka fizička aktivnost (zamajavanje tegićima i oprugama u teretani, na primer) su kratkotrajnih rezultata ili bacanje para. Trajne navike su ono što nas održava zdravim i zgodnim. Debelo nije zdravo.
Srećno u promeni stila života!🍀

Sortiranje korisnika društvenih mrežaa

Razlika između korisnika društvenih mreža koji prate stranice i profile sa originalnim i autentičnim tekstualnim sadržajem i korisnika koji prate stranice i profile sa neoriginalnim, prežvakanim sadržajem i tekstualnim plagijatima (i širenje je plagijanje) je bitna razlika.

Politička ograničenost i isključivost

Deset nivoa od bolida do čoveka

Ako nisi s nama, kriv si.
Ako nisi s nama, s njima si.
Ako nisi s nama, s kim si?
Ako nisi s nama, protiv nas si.
Ako nisi s nama, protiv nas si?
Ako nisi s nama, zašto nisi?
Ako nisi s nama, za šta si?
Ako nisi s nama, zašto si za šta si?
Ako nisi s nama, nisi kriv.
Ako nisi s nama, krivi smo mi.

Raskalašnost

Osoba bilo kog pola koja može da ima ljubavne i seksualne odnose sa dve ili više osoba istovremeno ili naizmenično je zapravo nesrećna, duhovno nedorađena i psihički nesređena, emotivno površna, nepouzdane intimne higijene, društveno nekultivisana (promiskuitet je nevaspitanje) i svoj manjak samopouzdanja i višak kompleksa niže vrednosti nadomešćuje redovnim vežbanjem flerta u pokušaju samopotvrđivanja. Sve u svemu, za izbegavanje.

Once you go silent, you become a writer.

JPI

Glavobolje

Biće ovo duži komentar, ali nije zgoreg da ga strpljivo i sa razumevanjem pročitate jer možda neko može pomoći ovo o čemu je komentar kao što je pomoglo meni.
Ja sam dugo, mnogo godina, imala veoma naporne glavobolje maltene svakog drugog dana bez ustanovljenih psiholoških uzroka, a čiji su jedini dijagnostifikovani fiziološki uzroci u kombinaciji: cista na hipofizi i začepljenje desne nozdrve zbog pregrade nosa koja se pre više godina pomerila od slučajnog udarca.
Pošto ta vrsta glavobolje uveliko zavisi od protoka krvi u krvotoku, srećna okolnost je što imam naviku da pijem ogromne količine vode pa mi to ubrzava mehanizme u organizmu. Druga stvar koja mi pomaže je disanje punim plućima u bukvalnom smislu čemu me je podučio prijatelj koji se na pravilan način bavio jogom (tu je bitno znati šta je pravilan način jer u vezi sa jogom ima mnogo pomodarskog šarlatanstva). To disanje da bi se što više iskoristio kapacitet pluća se mora vežbati pa čak i ako ga uvežbate, u raznim životnim situacijama kada Vam se zbog raznih okolnosti skrati dah, morate se podsetiti da se vratite na to disanje, znači dok potpuno ne pređe u naviku mora se svesno usmeravati. Verovatno i vas neko ko se bavi jogom može podučiti tome naravno besplatno jer nema tu šta mnogo da radi ta osoba nego je mnogo toga na vama kasnije.
Treća stvar koja mi je pomogla je bez pardona izbegavanje napornih ljudi čije mi prisustvo ne prija i ukidanje raznih vrsta situacija, događaja i aktivnosti koje mi ne prijaju bez obzira na to koliko me neko nagovara ili koliko je nešto nametnuto kao obaveza. Ako bilo šta moram da radim na silu i ne vidim suštinu toga, glat to odbijem i verujte to je odličan lek… samo treba biti izričit u tome da bi odluka bila čvrsta.
Kao posebno bih izdvojila omiljenu aktivnost koja je kod svakog drugačija, ali mnogi svoju još uvek nisu uspeli da prepoznaju, izdvoje, izaberu i odlučno je sprovode. Lično mi, onda kada je toplo napolju, višesatni boravak u vodi uz ronjenje na dah dovodi organizam i psihu u smirenje i ravnotežu i u toj aktivnosti se potpuno rešim potencijalnih glavobolja, a sredi se i sve ostalo u organizmu. Kao alternativu tome, onda kad je hladno, ravnotežu u telu postižem uz mnogo sati šetnje pored neke vode.
Možda bi nekom drugom prijala neka druga aktivnost ili vrsta odmora, ali je svakako bitno otkriti šta je to što vas dovodi u ravnotežu bilo da je to najobičnije spavanje ili možda čak pentranje po drveću.
Slično je i sa hranom. Bukvalno sam rešila pre nekoliko godina da pažljivo osluškujem organizam da bih shvatila i precizno prepoznala šta mi se jede u datom trenutku i da to pojedem baš tada kad mi se jede bez obzira na to imam li to trenutno ili ne u blizini, ako nema, prošetam se i kupim da pojedem bilo koji trenutni hir u bilo koje doba dana ili noći.
Od svih snimanja glave, analgetika, raznoraznih alternativa i suplemenata za ovo ili ono organizmu koji su pomogli ili privremeno ili nikako, trajno mi je pomoglo upravo ovo pravo uvažavanje sopstvenih htenja i okruženja i već nekoliko godina uz takav način življenja uopšte nemam napade glavobolje kakvi su mi pre toga drastično ometali život.
I sad sve više verujem da sve naše boljke u telu potiču iz naših doživljaja sebe i okoline i da se mogu rešiti uređivanjem svoje najbliže okoline i organizma ka optimalnom ugođaju.

Ratnici

Prosečan napaljeni srpski rodoljub odvrne do daske poklične rodoljubive pesme na Jutjubetu, zajaše tastaturu i krene u boj po Internetiji. To je radnim danom, a vikednom isto to, ali u boj protiv mišljenja prijatelja za šankom u kafani.
I sve to je uveče, a ujutru prebira po stranicama sa vicevima i smešnim sličicama i prosleđuje ih familiji i prijateljima u privatnim porukama.
Povremeno prosleđuje vesti iz stranih medija na tlu Srbije i to radi iako nije plaćen za to. Ponekad negoduje na te vesti u par reči i prebroji prijatelje koji se s tim slažu.
Jednom do dva puta godišnje, odlazi na odmor i vizuelnim sadržajem obavesti narod da su mu stopala blizu neke vode ili nad visinama s planina.

S

Trpljenje ili strpljenje se ne razlikuju samo po jednom slovu.
Trpljenje u čekanju kolača je strpljenje.
Strpljenje u čekanju slobode je trpljenje.
Razlika je suštinska.

Crni petak

Koliko god se trudila da shvatim afinitete narodne mase, izuzetno retko mi se dešava da mi se dopada nešto što se dopada milionima ljudi. To su obično neke vrste hrane i neka mesta za putovanja i… poneki praznik kao što je npr. ovaj sve popularniji crni petak.
Ne znam kako ga ostali slave, a u mom domu taj praznik počinje sa zalaskom sunca, pada noć, ne palim svetla, pustim muziku i sve oko mene bude crno, niš’ se ne vidi, ni one tacne i kašičice u sudoperi, ni brlje koje su ljubimci napravili po podu, ni dečije čarape na mestima gde im mesto nije… slušam muziku i spokojno utonem u sve to okolno udobno crnilo i uživam kao u prijatno provetrenom grobu. Obožavam takav crni, crni petak! 🖤

Kokošarnik

Redovna pojava u jednoj velikoj radnji gde se prodaje alat je da se majstori podžapaju u redu kod kase.
Jednom su sedmorica njih čekali na prvoj kasi, a ja naišla na drugu kasu taman kad se druga otvorila za rad.
Već sam bila na drugoj kasi i stavljala svoje stvari kada se pet njih sa prve kase zaletelo na drugu i kao najgori kokošarnik osuli paljbu na mene što sam već tu iako nisam nikakve veze imala sa prethodnim njihovim čekanjem 5 m odatle.
Kasirka je već počela da provlači moje stvari pre nego što su oni došli i počeli da galame, a oni sve to vreme nisu prestajali, stvarno su zvučali kao najgore torokuše, psovali me, vređali, kreštali… ma šta sve ne… Skapirala sam da nema svrhe raspravljati se razularenom gomilom pa sam ćutala, a i sama bih pred sobom ispala kreten da sam se ubacila u to njihovo, ali sam rešila da im ne ostanem dužna.
Kad sam platila, tek onda sam se okrenula prema njima kao da sam u učionici pred decom i odbrusila sam im: ,,Sram vas bilo, ko kokoške ste. Ajd što mi ne izgledate muževno, ali se bar ponašajte kao muškarci, a ne kao nadrk babe i turbo folk pevaljke. Koja se uopšte slepica loži na vas takve, fuj“.
Zanimljivo je da nisam čula povike za sobom kad sam izlazila, samo tiho mrmljanje. Nasta’ disciplina. 😁😎

Zašto se ne udaš?

Kada mnogo ljudi postavi isto pitanje, red je da odgovorim.

Bila sam udata i nisam otkrila ništa specijalno zanimljivo u tom statusu udatosti tj. udadba mi nije ništa značajno promenila u životu osim što mi je dodala još jedno dugačko prezime pa najčešće nemam dovoljno mesta za potpis na linijama formulara, što je moj pokojni muž smatrao da je moja zarada odjednom postala zajednička i upravljao mojim novcem onako kako mi to nije odgovaralo i što je ta udaja  dovela u zabludu bivšeg svekra i svekrvu da smo možda rodbina i da se sa mnom mogu ophoditi kako im dune, a ne kako red nalaže da se ophode sa osobama koje im nisu ni po kojem logičnom merilu bliske. Takve ,,rodbinske“ odnose smatram suvišnim u svom životu, dave, gnjave, smaraju…

Izgledam prilično dobro s obzirom na svoje godine i nemam tendenciju ka nekom primetnijem propadanju s godinama,  sposobna za potpuno samostalan život, umem da proizvedem više vrsta proizvoda nego što 90% žena ume da kupi, odlično kuvam iako ne volim da trošim vreme na to i radije jedem u restoranima, spretna sam i fizički veoma izdržljiva, a psihički skoro neograničeno izdržljiva, znam šta je bezvezan, a šta je savršen seks, ne tražim stalnu pažnju i mogu biti sama samcata danima, nedeljama, mesecima i da mi niko osim deteta i kučeta ne zafali, ne kvocam, ne vrištim, ne dramim, govorim smisleno, lako se snalazim u nepredvidljivim situacijama, ne bojim se ničega pa ni smrti, bojim se samo sopstvenih demona a to je jedini razuman strah, nemam komplekse, ali sam elitista i klonim se onih koje smatram nedovoljno vrednim da bih na njih trošila svoje vreme u životu, ne osećam zavist osim prema neprijateljima Srbije koji u Srbiji imaju više prava nego rodoljubivi Srbi u Srbiji, bezrezervno i bezuslovno volim ljude koje smatram kvalitetnim po strogim kriterijumima, njih je veoma malo, ukupno deset i za takve, ako sam u mogućnosti, u bilo kom trenutku bih sve učinila da budu srećni, imam raznih umetničkih talenata u kombinaciji (još nisam upoznala žensku osobu sebi ravnu po tome), mogu da se krećem samostalno gde god poželim i kad god poželim, mogu da jedem koliko želim, a da se ne ugojim, mogu da ne jedem koliko moram, a da ne vapim za hranom, mogu da pijem samo vodu i kafu celog života i da mi ne zatreba ama baš nijedno drugo piće, skoro sve kupujem bez odlaska u radnju i ne trošim vreme na besmisleno šetanje između rafova, ne foliram se i ne femkam, lako prihvatam kritiku osoba koje me vole i koje ja volim i trudim se da se menjam na bolje, ne zazirem od promena, uvek imam dovoljno udvarača da bih mogla da proberem nekog odgovarajućeg za ,,ružniju polovinu“ u bilo kojoj situaciji, uvek imam dovoljno dobrih osoba oba pola oko sebe pa uvek mogu da proberem odlično društvo za razgovor i kvalitetan provod vremena, imam dovoljno para da platim nekom da uradi poslove koji su mi teški ili koje ne želim da radim, obožavam tišinu i samoću, a ako su tišina i samoća pored reke, onda ih obožavam mnogo dugo, znači dugo, dugo, dugo mi ne treba niko i ništa, a kada nekog muškarc volim, verna sam mu potpuno u stvarnosti pa čak i u mislima bez obzira na bilo kakve okolnosti…  Iz takve pozicije biram i mora se priznati da je ta pozicija veoma visoko.

Kako onda nekom može pasti na pamet pitanje zašto se ne udam?

Meni bi pre palo na pamet pitanje zašto bih se udala?

Zna se da u izboru partnera, posebno tzv. doživotnog, partneri treba da pariraju jedan drugom bar u većini bitnih kriterijuma. Pandan sebi ne tražim jer sam realistična i znam da je verovatnoća da tako nešto postoji u blizini (jer u daljini se vremenski ne isplati) teži nuli posebno ako se uzme u obzir da imam 44 godine pa isključujem iz izbora sve muške osobe mlađe od 43 i starije od 53 godine, znači većinu stanovništva.
Dalje, imam dete i ne želim da rađam više dece, ali se ni u slučaju rađanja ne bih udala.
Seks se može imati lako i bez veze i bez braka i bez proizvoda iz seksi šopa.
Ne sviđaju mi se muškarci koji mi se trenutno udvaraju, a ni oni koje samo vidim naokolo.
Ne sviđa mi se ni način na koji se većina muškaraca udvara, šablonizirani su i često zastrašujuće dosadni.
Teško me je zasmejati.
Teško me je oduševiti.
Imam imovinu koju ne želim ni sa kim da delim osim sa svojim detetom.
Ne želim ni da pomažem muškarcu da stekne svoju imovinu.
Ne želim ni da koristim tuđu imovinu.
Neću da se spetljam ni sa kim ko zarađuje mnogo manje ili mnogo više jer mislim da se najbolje slažu osobe sa sličnim primanjima.
Manjak je muškaraca koji su viši od žene koja je visoka 171cm kada je žena u štiklama od 5-7 cm.
Mnogo je ćelavih muškaraca, a meni se sviđaju oni koji imaju kosu.
Malo je pametnih muškaraca koji dobro izgledaju i koji su uz to i zanimljivi.
Malo je pametnih, a mudrih. Mnogo je sujetnih. Takvi nastupaju pred ženom ili bilo kakvom ženskom publikom i sami se sebi dive. A da, dive im se u glupe žene. Njima je to dovoljno.
Malo je staloženih.
Malo je šarmantnih.
Premalo je duhovitih.
Premalo je istovremeno zgodnih, spretnih, snažnih, zdravih, muzikalnih i hrabrih muškaraca.
Povrh svega, imam izvestan broj drugara (u pravom smislu te reči) iz čijih priča i na osnovu čijeg ponašanja i iskustva mogu poštovati muškarce iz perspektive muškarca, ali ne mogu ih poštovati u potpunosti iz perspektive žene.
Zverači i spopadači žena su mi neprivlačni, a neuporedivo je više takvih likusa, nego što je pravih frajera. Iz perspektive žene koja je često predmet saletanja, komplimentiranja i nametanja naklonosti, muškarce kojima je manir da instinktivno saleću žene kapiram kao nižu vrstu, kao neproduhovljene i kao da su u stalnoj sumnji u vezi s svojom muškošću pa tragaju za njom svuda oko sebe jer je ne nalaze u sebi.  Mogu ih voleti u smislu da im želim da budu srećni, mogu im dozvoliti i da me dotaknu, ali ne mogu se zaljubiti u takvog toliko da bih mu bila trajno  verna i u stvarnosti i u mislima, takvi me ne mogu oduševiti, takvi mi ne mogu postati jedini, neprikosnoveni. Takvi svojim razbacanim balavljenjem ne inspirišu na duboku ljubav.

Naravoučenije za muškarce:

Radite na tome kako da usavršite sebe (bar u onom što je podložno promeni) i imaćete više uspeha, ako ne u udvaranju meni, onda bar u udvaranju nekim drugim ženama.

Pa, srećno vam bilo u tom vašem trapavom traganju za saradnicama opšteg tipa.

Oblikovanje šarom

,,Zdravo, došla sam da pogledam ove dugačke šarene džempere.“
,,Izvolite. Mogu Vam reći, to Vam je vrhunski kvalitet izrade. Ovi džemperi su…“ (ćutala sam u toku izlaganja pristojno, ali ga nisam čula)
,,Ok.“
Uhvatim se za jedan čiji mi se dezen svideo: dole kao neke vodenice u šumi, gore nebo. Čim sam ga uzela sa vešalice, oko me je zažuljalo. S jedne strane na prednjoj strani ramenog dela rukava je čisto nebo, na drugom rukavu nebo plus drveni kotur tj. jedna trećina kotura.“
,,Ovde je presečena šara. Imate li neki drugi od iste tkanine?“
,,Juu?  Isečeno? Gde? Izvinite, nisam primetila da je igde pocepano. Gde kažete, kod ramena?“
Uzima da pregleda.
,,Evo ovde s prednje strane. Na ovakvom modelu sa strogim linijama oko ramena, treba da je krojeno tako da bude ili bar da izgleda kao osno simetrična šara, ali ovde je na ramenu kotur kojeg nema na drugom ramenu… i to baš je s prednje strane, upada u oči.“
,,Aha,dobro je, nije pocepano, a ja mislila da je pocepano.“
,,Ne, ne, nije oštećen, ali je šara na tkanini presečena štepom, vizuelni je problem. U krojenju je greška. Imate li možda drugi sa tim dezenom?“
Lice joj se momentalno iz napadne ljubaznosti prevrnulo u nadmeni izraz.
,,Znate kako, ovo su džemperi koje je dizajnirala naša poznata… “ (nisam čula ime) ,,…čak iz Amerike ih poručuju.“
,,Dobro, a imate li drugi od te tkanine na kojem je možda bolje iskrojena prednjica?“
,,Vidite, ovi džemperi su od …“ (nisam upamtila komplikovani tačan naziv tkanine tipa ,,najfinije niti s obronaka fantastične planine tkane rukama devičanski čistih vila i boginja“). To je u svetu veoma cenjen…“
,,Razumem, sviđa mi se dezen, da li možda imate drugi džemper u istom dezenu?“
Sada već odgovor na isto pitanje treći put biva napokon kratak i uz rezervisanu intonaciju i okret prema drugom potencijalnom kupcu.“
,,Ne, nemamo.“
,,Ok“.
Probala sam džemper iz radoznalosti. Odgovarajuće je veličine, ali šara je na mestu gde ne treba da bude, uz to je i bapskog kroja, rukavi prekratki i preuski u dnu, nagužvani pod pazuhom, ramena klize, leđa ravna, prednjica ravna, nigde ukrojeno za grudi, kuk, struk ili bar za skakaonicu pod kičmom, sve ravno, ali toplo, mekano, fino za po kući u zimskim danima za ženu koja živi sama i bez ogledala i ne drži ruke uz telo.
Naravno, nisam ga kupila jer imam ćebe koje lepše stoji.

Pa sam se setila da vam kažem da se krupne šare na tkanini ne kroje sečenjem tkanine, nego pomeranjem tkanine u svim smerovima dok se ne postigne idealan raspored šara i tek onda se seče.
Raspored šara je, slobodno se može reći, glavni u pravljenju razlike između one odeće koja izgleda vredno ili gospodski i one koja izgleda jeftino ili ,,kao kod Kineza“.
Odevni predmet ima bar pet odrednica u prostoru tj. bar pet merila po kojima se može nazvati lepim:
1. kroj (oblik krojnih delova)
2. kroj (dobro raspoređene šare)
3. tkanina (kvalitetna tkanina uvek lepše stoji)
4. izrada (pouzdani štepovi i njihova pokretljivost ili nepokretljivost u zavisnosti od mesta na odeći)
5. oblik ženskog tela ispod odeće

Mnoge žene, kada im se ne sviđa kako im nešto stoji jer nemaju idealno telo, svu krivicu za neugledan izgled svaljuju upravo na svoje telesne nedostatke, a to je tek poslednji činilac u ovom nizu. Osnovna dva činioca su zapravo krojačko umeće kojim se bilo kakvo telo prekriva i ta osnovna dva se najčešće previde, a ne bi trebalo… posebno kada se kupuje nešto preskupo ,,od naše poznate…koje poručuju ČAK iz Amerike“. (😆)

Musaka

Gledala Mila Garfilda pre neki dan i vajkala se kako nikada nije probala lazanju, a probala je i kupila sam joj danas tu lazanju (nemam vremena za baktanje po rerni) i posle prvog zalogaja, shvatila je:
,,Ovo je lazanja? 🤨 Meni nekako ima ukus kao ona musaka s rezancima koju ti spremaš.“
Jašta, musaka  mu dođe bar diplomatska mera protiv svega što su Rimljani preoteli Grcima pa prisvojili drsko i bezobrazno otprilike kao kad Hrvati svojataju onog našeg Srbina Teslu.
Manje bi nesporazuma bilo ako se shvati da su sva ukusna jela (a ukusna jela podrazumevaju meso plus nešto) zapravo nekakva musaka ovako ili onako poređana po tanjiru. Gulaš je bogata tečna musaka, paprikaš sirota tečna musaka, šnicla s prilozima je raspoređena musaka, pilav je musaka s pirinčem, giros je uvijena musaka, Bolonjeze su pobrkana musaka, pica je namazana musaka, sendvič je musaka na brzaka…
Kada slučajno, zavedena i navedena reklamom, odem u neki restoran sa pomodarskim nazivima jela i bahatim cenovnikom, celu stranicu jelovnika prevedem u musaku pa uteknem odatle na neko domaće mesto gde se jasno zna šta je šta i gde se cenom precizno premere količina i kvalitet, a ne trapave prevodilačke zavrzlame.

Povlašćeni

Osim uže porodice, malo je osoba koje stvarno volim, ali baš malo, ma zastrašujuće malo. Od mnogo ljudi na svetu, nisam uspela da pronađem više, a potrudila sam se zaista. A te što volim, volim ih od sveg srca. Izabrala ih je moja duša ni ne pitajući me za neke konkretne razloge niti postavljajući precizne kriterijume koje bi te osobe zadovoljile.

To su jednostavno osobe u čijem prisustvu mogu provesti mnogo sati sa uživanjem. Sa ostalim ljudima to ne mogu. Ostale mogu samo da simpatišem ili antipatišem kao bolje ili lošije stereotipne uzorke raznih grupa iz narodne mase, to mi je maksimum osećanja prema njima. Do sat dva izdržim sa takvim ,,ostalim ljudima“ i to pod uslovom da ne moram sve to vreme sa njima da pričam niti da ih slušam niti da ih gledam, dovoljno je da su mi u fizičkoj blizini i čim premaše oko sat manje više, dođe mi da bežim, guši me i njihova pojava i njihov zvuk, ma sve. Obično pobegnem u najbližu praznu prostoriju ili kući ili negde napolje, obično gde ima drveća ili bilo gde na ulicu gde se sve što se dešava okolo može svesti pod običan saobraćaj pokretnih živih ili mehaničkih elemenata, a kada je blizu voda, to najviše volim, tada pobegnem ka reci.

Voleći te izuzetno retke, uopšte mi nije važno da li su tu negde blizu ili daleko, da li jesmo u kontaktu ili nismo ni u kakvom kontaktu. Bitna mi je zapravo samo činjenica da oni postoje na ovom svetu jer smatram da ga time oplemenjuju.

Ali u toj neizmernoj ljubavi uvek tinja jedva primetna, ali stalna strepnja da se ne desi nešto, ma šta zbog čega bi te osobe nesmotreno ispustile to mnogo ljubavi koju sam im namenila prosto zato što sa tom ljubavlju ne bih znala šta da radim jer nemam kome drugom da je dam, a da je već nisam dala.
Morala bih tu ljubav da bacim, a šteta je.

Хвалисање и похвала

Нема никакве разлике да ли ће се неко хвалити тиме како је васпитао децу или оним што је купио или направио или се хвали својим изгледом и способностима… Свако се хвали оним шта сматра својим успехом у животу. А има и оних који се не хвале. Њих похвале други.

Ljuta papričica

Nažuljala me plata na kartici u prva tri dana od kad je legla te mi je dunulo da posle dve godine pazarim neki kvalitetan, markiran, brendiran, napucan, opak, preteran, preskup ruž za usne.
Kupila ga i stavila na usne i momentalno osetila da me usne peku ili hlade nije mi baš bilo jasno, ali je svakako bilo prilično čudno i neprijatno.
Već sam naumila da ga reklamiram i tražim pare nazad, ali reko’ ‘ajd pre toga da ipak priupitam žene u jednoj fejsbukovačkoj grupi znaju li one možda šta može biti problem sa tim ružom i pitala sam tu ženskadiju kad već, jbg ne zna baba…
I saznam od njih, zamislite šoka, da je to peckanje/hlađenje zapravo poželjna funkcija ruža da bi žene koje ga stave tripovale da si im usne punije nego što realno jesu. Nekakav efekat ljute papričice ili kako ga već nazvaše.
Zagrcnula sam se od smeha kada sam to pročitala. Znači, ovo mi je još smešnije nego ono kad sam saznala da postoji lažno dupe za koje su mi rekli kada sam kukala što mi lutka iz izloga nema nikakvo dupe pa pantalone na njoj vise pozadi.
Nego, dobro je što sam pitala upućenije kupkinje dekorativne kozmetike pre nego što bih se izbrukala reklamacijom u prodavnici.
Odoh sada da ponovo stavim taj karmin jer sam ga prethodni put preventivno uklonila… Pa ću sada videti da li ću se smejati senzualno kao crnac ili kao belac.
Sve u svemu svet je prop’o u celini. Smače, kada ćeš?

Post skriptum
Karmin nema nikakvu vidljivu boju, ne pumpa usne uopšte, jedini efekat je nekakav sjaj i to peckanje kao da su usta musava od meda sa dodatkom neurotične pčele… Ne preostaje mi ništa drugo nego da nabavim bar jednu košnicu pravih šminkerskih pčela bar za pred neke bitnije proslave.

Noge smora

Ево има већ деценија од кад се питам зашто људи, а најчешће жене, на разним лепим местима, а најчешће на мору, фотографишу своја стопала у сред пејзажа, а не пејзаж без стопала. 
Ок, јасно ми је да је то оно нешто типа не би да прикажу свој лик, своју лепоту или ружноћу, своју згодноћу или целулит, штите своју приватност или шта већ, али зашто онда не фотографишу само пејзаж без тих својих ногу и стопала?
Кад год видим те фотографије са стопалима која прекривају пејзаж, уместо мириса мора, шуме или земље, траве, дрвећа и цвећа, сугестивно кроз екран осетим туђи смрадеж ногу, преживљавам сва туђа бактања заноктицама и турпијањем пета, понекад се и забринем хоће ли им папуче, сандале или чизме издржати до краја авантуре с обзиром на чест неквалитет обуће онда када су та стопала обувена… све у свему, ја на тим сликама видим стопала, не зато што не желим да видим пејзаж, него зато што једноставно те рaзне ноге прекрију пејзаж или бар прекрију основни шири средњи део пејзажа.
Прошле године на оној плажи Кадзики (тамо у Грчкој, плажа исти крш као монтенигеријска, само море нешто лепше, али једнако досадно под водом) е, на тој плажи помислила сам тог јутра  о таквом стопалском фотографисању и рекох сестри: ,,Замисли сад ја усликам тако ове своје ногуџе и то посебно сваку и имам две фотке, за прву фотку би била тема: ,,Лева без чукља“, а назив друге фотке би био ,,Десна с чукљем“, свеједно да ли је иза море или тераса). Суви реализам.
И као људољубац у већинском проценту свог бића, кад видим такве фотографије, очитам строгу буквицу оном хејтерском делу себе: ,,Ајдеее, шта ти је сад гадно, то су ноге, имаш и ти ноге, није грозно, ћути ту, не лажи, како ти смрде кроз екран, ма даај, не закерај, види како је лепа папуча, у ствари није, али ајде, можда је удобна, добро де, разумем, грозно ти је наметање којекаквих стопала у твоје видно поље, ок, мисли да смрде, бљуцни и на заноктице и на шпицасто турпијање испод нападног лака, ма бљуцни на све само молим те, молим те не коментариши, УМУКНИ!“
На крају крајева, ипак успем да ућуткам ту мањинску намћорку, Богу хвала. Ко зна шта би било када бих је пустила да увек и свуда истртља све што мисли… 😵 бар не под туђим фотографијама, овде јој мало дам луфта, само мало, дозирано, таман толико колико да ме онај пренапето хипердушебрижни админат друштвених мрежа не изблокира.

Zašto volim Grčku

Jedan od bitnih razloga je što na ostalim mestima gde bih volela da ronim ili je prljavo (cg) ili neprijateljsko (hr) ili preskupo i predaleko ili džabe ronim ako mi na granicama sve to oduzmu pa mi nijedan takav suvenir iz mora ne dospe do kuće ili su mi druga željena mesta neka gde ćeš biti ubijen ili pojeden pre nego što se bućneš u vodu…
Drugi nešto manje bitan razlog je da se kao alava prasica najedem onog krema Merende u Grčkoj bez gojenja od nje jer ne volim druge kremove, ni one skuplje ni one jeftinije, a voda skine sve kalorije viška.
Treći razlog je što je blizu pa se može skoknuti kolima bez premora u vožnji.
I sviđa mi se klima na Krfu. Tamo ću da se otisnem kad se penzionišem pa između dve plovidbe da s onim staloženim drugaricama babama u uskim ulicama kuliram u hladovini.

Rasejana

Doživela sam (već u ovim ,,sitnim“ pedesetim godinama) toliki stepen rasejanosti da sam danas u 6 rekla stižem u sedam pa me je Mila u pola 8 podsetila na to i ja stigla u 8 pa nazvala tu ženu mobilnim da javim kako sam stigla, spustila mobilni odmah u džep i nastavila da šetam kao da nikog nisam pozvala.
I pod tim utiskom, zvirnem u Fejsbukovac malopre i vidim objavili slike neke tetke koja bez plaćanja iznosi torbu na ramenu iz radnje i masa je isprozivala baš.
Uhvatila me je prpa (i posle pederlobističkih napada i posle još nekih debilnih tema oko kojih me je i prošle godine cimala neinspirisana polupismena novinarščad) da me neko i u takvom kontekstu ne objavi pa mi pade na pamet da blagovremeno i možda preventivno zabeležim ovde u profil (stavljeno na javno) da bi bilo lepo, pre bilo kakvog objavljivanja bilo čega o meni bilo gde, da se sačeka bar sat, dva, maksimalno tri dana koliko da u međuvremenu popijem koju kafu, dve,tri, deset, dvadesetak i popušim duvan i vratim se u koncentrisano stanje i ispraviću šta gde treba i vratiću ja posle sve tamo gde treba isto kao što posle dan dva vozanja kese sa smećem kao da je uvaženi saputnik, izbacim je čim se ,,javi“, isto kao što sam uvek vratila papirnati dnevnik u školu čim primetim da iz njega ne mogu uzeti ni ključeve ni pare, isto kao što sam dovezla auto na Detelinaru s parkinga samoposluge na Limanu čim sam posle tri dana odledila meso koje sam bezveze secala peške tri dana ranije, isto kao što sam ipak uzela kola iz perionice posle treće kiše posle pranja, isto ko što sam koleginici posle pola godine ipak vratila upaljač LDP koji sam mahinalno uzela, a tvrdila da ništa sa takvim smećarskim natpisom ne može dospeti u moje ruke, fuj…
Znači, odo’ sutra da si nabavim ginko kapsule i ajkulina ulja da ne zaglavim u zatvoru poštena.

Letnja avantura

Stižu tako ovih dana meni na mejl razne uporne reklame kojekakvih paradržavnih edukatorskih ispirača para i kažu ‘vako: ,,Izaberite vašu najlepšu avanturu ovog leta! Specijalni paketi+popusti+nagrade! Letnji paket je naš novi seminar ,,Osnove kompjuterske pismenosti“ 😂! Po veoma pristupačnoj ceni!“ Navali, narodeee prosvetarski…dva kursa po ceni jednog, ko ono kad dobijete +5 keksova u većem pakovanju, akcijaaa, ko prvi prijavi, njegova je radost pregolema! 😀
Jes’, paz’ da ne bih spucala žarko željeno žarko leto sa onima koji ne znaju upotrebu reči ,,svoj“ u kontekstu ,,Izaberite SVOJU letnju avanturu.“ Ali, AVANTURA! 😂 I to letnja, brate, letnja! Leto, to je ono vreme kada si mokar negde napolju ceo dan, papire da ne vidiš osim kao konobarski račun, računar da ne vidiš do uveče i to samo ako ti je rodbina daleko pa da im se javiš na kratko, napokon da se skineš iz krpa koji prekrivaju sve potencijalno erotske delove kože u službi kodeksa odevanja u ustanovi, leto, bre, LETO kada ti niko ne zakazuje kada ćeš pod torturu njegovog naklapanja, nego ti sunce zakazuje kada ćeš u vodu, a kada na sladoled i kahvu…
Kad mi stigne rešenje o godišnjem sredinom jula do sredine avgusta, ne samo da ću da isključim sve mobilne telefone, nego ću i sve te edukatorske spamere da izblokiram po internetu pa neka se doučavaju sami i to prvo jezičkoj pismenosti, pre računarske, mtrimj8mnasrtljivuibeskorisnu…🤬

Neko je smislio da je sasvim normalno da prosvetni kadar ide na nekakva doučavanja u toku svog godišnjeg odmora, da od ,,3 meseca godišnjeg“ kako lažno obaveštavaju neupućeni van ove eureformisane novoprosvete, ni u julu nema pravog godišnjeg? :O

Pitali me i đaci pre par dana (jer nisam htela da ih pustim napolje posle zaključivanja ocena) da li je nama profesorima žao kada se završava školska godina. Reko’:,Jeste, kada zvoni poslednje zvono i kada prođu svi vanredni, razredni ispiti i svi sastanci, kada se popune pa pregledaju matične knjige, urade sve ispravke i pečatiraju i kada svi đaci napokon uzmu svoja svedočanstva sve jedan po jedan jer nisu zbog plaže mogli na zakazano pa zivkaju i zakazuju skoro do sredine jula, ja tako ostanem u učionici pa plačem sve do avgusta, jedva me isteraju spremačice tek koliko da pokupe sve te suze s poda, parket da se ne potklobuči.“

Digitalizacija, bre!

Kako biti prosvetni radnik po meri eureforme srpskog školstva po ugledu na zapadne modele, a u smeru sveopšte digitalizacije pod okriljem porodične firme Burnabitch&Co.
Pa lako… Evo npr. ja bih da radim digitalno iz fotelje svoga doma ako može, da mi ministarstvo plaća brz internet u kući i da zakazujem časove samo onda kada nemam drugih obaveza, a ako ne može od kuće, onda da mi se ugradi čip pa da klikćem po nadlanici dok skijam, roleram, plivam, ronim, sunčam se itd. (osim leti kada je raspust)… Sve to može i za istu platu, ne bunim se. A đaci neka tipkaju palčevima po testovima u mobilnom (roditelji da im nabave cvike za vid i aparate za sluh posle 3 godine upotrebe slušalica) i za to što isklikaju, ja ću da im dajem ocene kakve požele, ali se moraju prvo dogovoriti sa roditeljima i školskim psiholozima koje ocene žele kako ne bi bilo zabune. I svi srećni. Živela digitalizacija!

Ja…imam…MOĆ

Evo sad u toku jutarnje kafe 3. deo, naletela sam na objavu neke beogradske gospodže ,,Ja sam X-ova baka, a koja je vaša moć?“ sa sve fotografijom unuka kojem inače u Fejsbukovcu propratimo sve od piljenja u mobilni pa do doručaka i igračaka i zapitam se, stvarno, još nisam baba, pa koja je uopšte moja moć? Bemliga, o ovom teškom pitanju čovek mora dobro da razmisli, e’o ne znam bogumi imam li ikakvu moć… (treći dim duvana povukoh, a nikako da se setim nečega), izgleda nemam… ‘ajd da probam nešto da iscedim…Dobro, ustanovila sam, nisam još baba, znači, ta moć otpada… Hmm, ništa mi ne pada na pamet, a da je vredno pomena…Ma, ima bar nešto: odradila sam celu prvu polovinu života po ps-u, od uspeha na takmičenjima iz matematike i fizike, preko raznih sekcija što muzičkih što sportskih u školi onomad, završila faks u roku, udala se, rodila dete, zaposlila se u struci, prevazišla smrt supruga lekarskom omaškom (informativno: operisali Miroslav Ilić bivši LSV-ovac i Aleksandar Plzak bivši DSS-ovac) odmah posle rođenja deteta, izgurala ulazak u stambeni kredit s jednom platom, preživela nekoliko godina s pola i manje od pola plate uz honorarne poslove, u toku toga uspela da se koliko toliko izborim protiv medijskog linča vođenog vojvođanskim separatistima i premoćnog pederlobija u sedmogodišnjem po živce, zdravlje i pare preskupom sudskom procesu u kojem su pederlobisti obavezno u pravu jer oni vladaju i to sve pregurala zajedno pralelnim parničenjem u kojima su me progonile sudije debele bele medvedice bliske LSV koje su mi razrezale naplate nezakonskih duplih sudskih taksi (platim takse, a onda mi ponovo naplate kasnije isto izvršenjem, pare nisu vratili), posle svih tih frka, uspela da se vratim na plaćanje računa i poreza unapred umesto unazad s kamatom, a da nisam ogadila dušu mržnjom prema nekim neuglednim stvorenjima koji su me ugrozili: Gruhonjić, Nedimović, Hegediš, Rodić, Strezoski i dva ružna pederlobistička ,,biznismena“ iz nekih BG propagandnih organizacija, prezimena sam im zaboravila (mada od prezira i gađenja prema njima nisam uspela da pobegnem). Osim toga, savladala sam nekih desetak zanata što tipično muških što tipično ženskih što za one koji se osećaju kao oba pola ili ne znaju šta su te napravila sama samcata sebi super (SSSS) odeću, nakit, nameštaj… savladala bar pet sportova na različitim površinama, vozila po državi i inostranstvu bez navigacije, putovala, najela se, bila privatni preduzetnik koji plaća svaki dinar dažbina državi bez greške i omaške i proslavljala posete inspekcija bez novčnih kazni, odgojila zdravo i vaspitano i spretno dete, napisala detetu dve knjige i milion izvoda iz sadašnjice (da joj drugi ne bi kasnije prodavali nekkvu njihovu istoriju našeg područja), onu knjigu za zatupaste odrasle me mrzi da sredim i lektorišem, ali srediću je valjda do penzije, doživela da me bivši đaci citiraju svojoj deci, izdržavam tri životinje, izlečila i udomila kod drugih još desetak…a da, znam i da kuvam ponekad kada sam raspoložena, naučila sam i uzdužno parkiranje iz dva poteza… Umem da napravim PRAVU Reform tortu! Jutros mi nije pukao nijedan nokat u ribanju terase! I na kraju, ali ne i najmanje bitno za zdravlje, uspela sam nožnim palcem da dotaknem nos i sada mogu da poletim! Al’ sam moćnaaa! Skoro kao Orban, ma kakav Orban, skoro kao Putin, bre… toliko se sada osećamo MOĆNO (!) da ću momentalno da iskoristim taj trenutak MOĆI (!) i pomerim ovaj krevet od duple iverice (2 table otišle u njega) i obrišem Musinu brlju ispod koju trenutno osećam još jače nego ovu MOĆ (!) čak na drugom kraju prostorije u koju mi se s ulice dovukao da brlja, klošar detelinarski, ali lep… Odo’ da ribam dok me ne popusti MOĆAN osećaj da sam MOĆNA!

NS plaže iz ugla sdunavske dođoškinje

Priznajem, kao dođoš iz kraja na najlepšem delu Dunava, nisam mnogo istraživala vojvođanske plaže podaleko od Novog Sada, ali u neizdrživoj potrebi da svaki topli dan u Novom Sadu bar na nekoliko sati presečem kupanjem u nekoj vodi van kade, stekla sam bar ovih par utisaka o novosadskim plažama pa možda nekom budu od koristi ako dolazi u ovaj kraj po vrućinama pa želi bar negde da se rashladi.

Plaža Oficirac je moj favorit jer je voda lepša s te strane i manje je buke i mogu psi tamo. S bačke strane je lako tamo doći i pešaka i biciklom i kolima (spretniji mogu i rolerima, ali je važno paziti pri spuštanju s mosta da se ne naleti na bahate vozače iz suprotnog smera). Ta plaža je lako dostupna i ima dovoljno mesta za parkiranje. Jedini problem je ako se okasni u povratku pa se sagleda razno smeće koje ljudi ostave za sobom, dođe ti da skupljaš sve do ponoći i opet se ne može sve skupiti pa ti presedne prethodno kupanje. Ako se ode ranije, iskulira se smeće pa to neko drugi posle pokupi, neko čiji je to posao valjda.

Na Šodrošu je preprljava voda jer je stajaća, svašta se tu sliva. Kao mirnije je jer nema mnogo ljudi, ali opet, i bilo kakvoj prljavoj bari neće biti ljudi pa ni tamo.

Ribarac je manje više za kratka plivanja, buć, malo u dubinu pa nazad na sedenje uz kafu na suvom i u hladu (osim ako se ne ide do Štranda pa posle peške nazad u kartonskim papučama od kutija iz kafića sa Štranda).

Mačkov sprud je ok, ali se tamo mora brodićem da bi se ubolo lepo mesto za plivanje. U stvari, tamo je kao i na svakom drugom mestu gde se može brodić usidriti tako da se skokom s njega upada u nešto čistiju dunavsku vodu.

Štrand mi je ok samo da doplivam do njega s najdaljeg kraja Ribarca i popijem vodu pre sledećeg plivanja pa odmah BJEŽ’ odatle, a valja i za igranje odbojke i ,,Između dve vatre“ po pesku uveče jer je taj pesak dovoljno mekan za padanje.

Čini mi se da je najstrašnije pod vodom na Bećarcu iako je lepa atmosfera na plaži jer tamo odlaze uglvnom neki fini kerovođe i kerovođkinje. Voda je prebrza za sitne kučiće i ta voda svašta nosi, nekakvo krupno granje ili neko smeće i tu se bojim da spustim noge u onaj mulj pun svakakvog oštrog krupnog smeća (mnogo mi je žao što je tako, nije pre tako bilo).

Bazen na Spensu ima atmosferu kao da je običan kafić, nekako je atmosfera neopuštena, više pozerska nego sportska, sve umrtvljeno i ukočeno. Samo dva puta sam tamo otišla, jednom ujutru, jednom popodne, oba puta mi je bio isti utisak.

Bazen na Sajmištu mi je ok ako se baš nema vremena za nešto dalje, ali samo prepodne jer popodne je bljak kada se pliva sa tuđim dlakama između prstiju. 🤢 Malo je iritantno na tom bazenu što platimo ulaz 300 din, a nizovi i nizovi Romčića se provuku kroz ograde besplatno i divljaju skakanjem na glave kupačima, svima koji jednom skočimo pristojno pazeći da nema nikog u vodi ispod, dežurni svirnu za opomenu, Romčićima niko ništa ne sme da zameri, oni su pozitivno diskriminisani.

Voda u oba bazena je smrt za kosu.

Sve u svemu, plaže u NS-u i naokolo grada su takve da sa prvim danom godišnjeg gledam da pobegnem daleko odavde na što duže i suze ronim svakog avgusta što moram da se vratim pre kraja leta.

Sebićanje

Evo par sitnih saveta za jednu od najpopularnijih kretenskih aktivnosti u sadašnjici pa možda nekom budu od koristi te provede lepe trenutke, posebno lepe letnje trenutke na opušteniji način.
Uzgred, ali najvažnije je, ako upornim ponavljanjem uspem da uvalim reč sebić kao što sam u poslednje dve decenije uvalila bar 20 novih reči u zvanični srpski rečnik umesto brzopleto uvezenih engleskih i to sam činila upornim trpanjem srpskih reči svuda, svuda, svuda po Internetiji dok Gugl to ne prepozna kao srpski (moram priznati, naporna je to rabota, ali ispunjava), e ako to uspem, biću srećna toliko da će mi srculence zaigrati isto onoliko preveselo kao što zađuska srculence najglupljoj ,,plavuši“ iz vica kada napravi uspešan SEBIĆ. 

Juče iz bazena smo drugar i ja posmatrali neku ribu kako uporno pokušava da napravi sebić (engl: selfie) i muči se vrćenjem ovako,onako, odavde, odande… jer joj se nisu dopale fotografije. Bilo mi je smešno sve to nastojanje da se pod obavezno ispadne super uslikavanjem na betonu užarenog stepenika, ali sam je nekako i razumela u toj njenoj nemoći jer napraviti uspešan sebić zaista nije lako ni lepima ni ružnima i umesto da njoj dam savet kako da se podesi za sebić (jer ko bi lud izlazio iz vode radi takvog savetodavanja), daću ga svima ovde pa možda neko zablista u svom mobilnom/računaru primenjujući ga.

Prvi problem kod sebićanja je taj što ljudi misle da sebe mogu uslikati bolje nego što bi ih fotografisao neko drugi. To je uglavnom zato što misle da taj drugi u blizini nema dovoljno strpljenja za fotografisanje sve dok neka osoba koja inače nije zdovoljna sobom ne bude zadovoljna fotografijom sebe (zadovoljnima sobom ne treba 100 kliktanja da bi bili zadovoljni fotografijom). U stvari, prijatelji i jesu prijatelji da bi imali strpljenja za takve ,,teške životne situacije“ i umesto sebićanja, najbolje će vas fotografisati neko vaš u blizini pa slobodno dajte mobilni/fotoaparat nekom da vam pomogne u tome.

Drugi problem kod sebićanja je što se zbog pokreta rukom pri takvom fotografisanju uglavnom napravi debilna faca jer se vilica opusti pa izbaci ka dole i ka napred pri tom pokretu rukom (zajedno sa ramenom, krene i vilica, hteli ne hteli). Ako ne dozvolite vilici da vam pobegne zajedno s rukom, onda ćete dobiti podbradak na fotografiji zbog spuštanja glave istovremeno sa pružanjem ruke, biće ga na fotografiji imali ga ili nemali inače. Primetićete to ako se u istom položaju sebićate zajedno sa nekim stvarno lepim tako da jednom držite fotoaparat vi, drugi put ta stvarno lepa osoba. Slučajno sam to otkrila kada smo onomad Mila i ja htele da se slikamo zajedno same u nekoj tamo šumi na jugozapadu Srbije dok smo odmarale na jedinom mestu gde se moglo sesti u strahu od zmija i sunce nam je tuklo u fotoaparat pa smo ciljale rukama kako izbegnemo preteranu osvetljenost otpozadi (i mrak spreda). Čak i lepo dete je ispalo lošije na sebiću koje je uradilo svojom rukom, a ja na toj fotografiji ispala lepše nego na sebiću kada sam držala fotoaparat. Znači, prvo namestite pozu kao da će vas neko drugi fotografisati, a onda uradite pokret rukom tako da tu pozu ne menjate… ako to uopšte uspete bez napetosti u faci.

Treći, ali najbitnji problem je psihološko-sociološke prirode, a to je uporno nastojanje ljudi da na fotografijama ispadnu lepo jer kao obavezno računaju da će te fotografije morati razni drugi ljudi da pregledaju (bar izabrane). Uglavnom je to zato što fotografje ne računaju kao uspomenu za sebe, nego kao deo reportaže za druge, najčešće po Internetiji. Sasvim je ok ako se nekom više sviđaju bolje nego lošije fotografije, ali je mnogo prijatnije ako se fotografije shvate kao lično vlasništvo i uspomene koje zapravo i ne mora ama baš svako da vidi, a neke ne mora niko videti osim onog ko ih poseduje. Sa takvim shvatanjem fotografija, stvaranje i čuvanje tih uspomena je prijatnije pa sve i da smo na njima ispali kao budale i to ružne budale. Nekada kasnije, kada pogledate bilo kakve svoje fotografije, ipak ćete se setiti ljudi i doživljaja vezanim za njih, a neće vam biti bitna ta vaša faca koju ionako vidite svaki dan.

Udvaračke forice o kojima pojma nemam

Naletela sam malopre na neki posve nebitan i glup sažimajući tekst o raznim muškim lažima kada se udvaraju ženama, tekst kakvih je pun internet i ono baš za da ga ni ne pročitaš uopšte ako ti je vreme u životu milo, ali sam ipak pročitala kad već vreme nemilo trošim na strpljivo čekanje u mestu da se ohladi čokoladni kolač s višnjom (kad je blato i nikakvo vreme u junu, neka je onda i ždranje zimsko).
U tekstiću se nabraja nekakvih desetak tipičnih udvaračkih proseravanja, pomislih koja je ovo glupost, to ljudi ne govore, ovako mi se nikada niko nije udvarao, kud izgubih pola minute za bezveze, odo’ da jedem ono tamo nek’ je toplo nema veze, kašikom ću…
Dok sam zahvatila kolač, padne mi na pamet da sam zapravo u udvaranjima dobijala neke izjave, ali ne kao te u tekstu.
Npr. nikad mi niko nije rekao ,,stvarno si posebna“, nego ,,stvarno si čudna“.
Nikad mi niko nije rekao ,,najzgodnija si žena koju sam upoznao“, nego ,,najzgodnija si žena na bazenu…danas“.
Nema ni onog ,,prelepa si večeras“, nego ,,opa, sredila si se, slaviš nešto?“
Na plaži ne dobijem kompliment ,,svaka čast, plivaš kao sirena“, nego ,,svaka čast, plivaš kao ajkula“.
,,Idemo kod mene da slušamo muziku“ u mom životu je bilo idemo kod njega i slušamo muziku.
Biće da sam komunicirala sa nešto iskrenijim muškim svetom nego što kvazinovinarščad može da zamisli ili prekopira iz nekih kroackih žemskih blogova.

Mature, haljine, šminka

Pre 25 godina proslavili smo svoju maturu. Sećam se kako je krojačica skenjala materijal i veče pred maturu je moj tata u njenoj kući pokušavao da koliko toliko ublaži moj bes zato što mi je smotana na haljini napravila nekakve porničarske korpice umesto klot ravne duge haljine kakvu sam joj opisala i dok sam ja u njenoj kući na njenoj mašini popravljala njeno brljanje koje su moji roditelji platili da se ne bi zamerali, shvatila sam da nisam besna zbog ,,šta ću da obučem sutra uveče“ nego zbog ,,ovakav materijal si uništila, ovakvo tkanje, bruko nekrojačka“.
I tako, prepravila sam to u pristojan dekolte, uvukla se u to nekih 15 minuta pre početka slavlja nakon što sam našminkala nekoliko ženskih glava, a svoju nisam stigla pa stavila karmin u toaletu hotela jbg.
Sada 25 godina kasnije, odlazim uglavnom na đačke mature po radnoj obavezi i ove godine mi je Musa (mačor) popišao šarenu tkaninu koju sam pre nekoliko nedelja izvadila da sašijem nešto pa me mrzelo. Veče pred matursko, bacila ja taj materijal na pod i mislim se nešto da li da ga bacim u smeće jer smrdi ili da iskrojim nešto od nesmrdljivog dela i operem za sutra pa da bacim samo smrdljivi deo. U 4 štepa i 4 ušitka od Musine prostirke za pišanjac ispala je haljina za matursko veče, oprala sam je i uvukla se u nju nekih 15 minuta pre izlaska za taksiranje koleginice, popravila lak na vrhovima dva nokta kojima sam pre toga žustro ribala mačiji klozet da mi ne bi opet zapišavali tkanine, našminkala usta na semaforu, odradila to noćno dežurstvo nad veselom omladinom i primetila na usledelim fotografijama da apsolutno nema razlike u dugotrajnim pripremama za bilo koje slavlje (kojem su devojke/žene itekako sklone) i ovakvim trčećim pripremama od 15-ak minuta osim u:
1. parama datim buticima (sa nerealnim cenama), manikiru, frizeru.
2. duboko unutrašnjem lažnom osećaju kod većine žena da se pod talozima šminke po celom licu sakrivaju mane jer se ni tako ne daju sakriti.
3. vremenu (najbitnija životna dragocenost).
Drugim rečima ili ukratko rečeno: žene, uštedite i pare i vreme jer iste ste i ovako i onako.

Sekc-t-ijašenje

У реду је имати хобије и у реду је бавити се њима тако да се доведу скоро до савршенства па још ако постану извор зараде, ето срећног човека који ужива у свом послу, али примећујем да су људи и њихова деца схватили хобије на мало чудан начин, не баш користан за децу: родитељи су у фазону да возе дете тамо амо на нешто заказано, а да се уопште не води рачуна имају ли деца афинитета према тим курсевима или тренинзима који им се плаћају или је то само одлука типа ,,нека иде да истроши енергију негде“. У свему томе, родитељи заборављају (а деца ни не примећују) да то ,,негде“ за трошење енергије може бити широк свет било када, а не ограничена просторија/сала/терен само у заказаним терминима.
Разне такве организоване спортске секције по којима деца лутају с једне на другу или не лутају, али имају обавезу да их похађају ,,кад су већ почели“ без обзира на своје стварне потребе и таленте стварају лажан осећај углавном код родитеља да је то довољно активности за децу при чему родитељи ретко примете да су такве активности кратке, а сама организација одласка, доласка, довођења, одвођења је заправо то што изгледа као активност која се тренира.
Још из доба тренирања рукомета памтим како ми је душа пливала или читала или цртала док сам шипчила ка бетонском терену безвољно јер, ето, мора нешто да се тренира. И наравно, излетела сам из тих обавеза првом приликом чим је отишао један једини мотивишући тренер и очев добар пријатељ чика Марко који је својим ентузијастичним начином рада био колики толики мотив да се тренира на бетону, а после њега ,,потоп“.

Најдивљији гости моје ћерке су управо деца која су скоро целе недеље возана или послата на секције, слободно време им је испрекидано тим терминима од детињства, као на посао да иду после школе и као да се не могу скоро сви спортови савладати рекреативно, него баш ето мора под надзором, плаћено, у одређеном термину и никако другачије.

Много такве деце не научи ни природан ход или трчање, а као имају неке тамне појасеве из каратеа, не умеју да се попну на дрво или стену, а вежбали су пењање у клубовима на равним вертикалама, не знају да гњурају у плићаку мора нити да се опиру таласима, а као имају неке плакете из пливања, не умеју да осете ритам и да ђускају уз музику, а чланови су награђених плесних друштава, стигну до матурске вечери, а да ни три корака кола или неког плеса не умеју саставити па само падају у транс стојећки уз трубача и лепе трубачу паре на челенку као да су матори пијани чиче у биртији, а не омладина у снази.

Моје дете не иде ни на какве спортске секције осим повремено на фолклор и када је на основу спретности у разним спортовима питају шта тренира, она каже: ,,Све!“
И стварно, тренира скоро све кад год има слободног времена и кад пожели, бесплатно.

Једино тако, дете је научило управо оно што је желело да научи и родитељска улога у свему томе је само једна ,,ситница“: подучити дете да буде радознало и да истражује.

Та ,,ситница“ од детета ствара слободну особу која касније у животу има веће шансе да се окрене самосталној иницијативи у послу, него рутинском одласку на посао код неког послодавца како обично завршавају деца прерано и претерано укалупљена у организоване системе.

Kruženje energije u prirodi i društvu

Svaki put kada poklonim nešto i kada neko izrazi zahvalnost, setim se nekih ljudi za kojima godinama tragam, a ne nalazim ih.
To su ljudi kojima ne znam kako da zahvalim niti imam prilike da se odužim za pomoć jer jednostavno ne znam ko su i ne znam gde su. Čovek koji je našao našu macu Lolu nije želeo da se predstavi upravo zato da bi izbegao oduživanje, momak u maslinastoj jakni koji je Mili vratio mobilni kada ga je iz džepa posejala na travnjak praveći zvezdu, koji je mnogo žurio, zatim dugokosi tata bivšeg momka devojke koju sam znala samo iz viđenja mi je pomogao da dete ostvari svoje zakonsko pravo na porodičnu penziju, a nemam nikakve podatke o čoveku, dva momka iz Inđije su nas spasila iz sudara, od šoka se nisam setila da pronađem kontakte ka njima… I tako, često se pitam kako da iskopam te ljude i da im zahvalim i ne ukrštaju nam se putevi više čak ni toliko da bar neki sitan detalj o njima saznam. Dugo sam tragala za tim ljudima, raspitivala se na osnovu konteksta tih situacija, ali bezuspešno, a onda sam shvatila da je možda ta moja upornost bez smisla jer su u pitanju ljudi kojima moja zahvalnost verovatno ne bi mnogo šta promenila u životu jer su takvi kakvi su, spremni da pomažu bez ikakvih očekivanja nagrade. Da nisu takvi, onda ne bi ni pomogli u situacijama kada nagrade nisu izvesne.
Pa sam sada, posle mnogo godina, napokon prepustila okolnostima to da li ću ih naći ili ne.
Ako ne otkrijete ko su oni kojima želite da se odužite i da im zahvalite, pomozite nekom drugom kad god je nekom potrebna pomoć i to je jednako zahvalnosti, važno je da se pozitivna namera prenosi, tako funkcioniše svemir, kako mu i ime govori.

Aplikacija i SFRJ generacija

Ima neka aplikacija u mobilnom kojom mi đaci ponekad zezaju tv iznad moje glave u učionici (koji koristimo za prezentaciju sadržaja i prikaz ocena). Kao potpuni negledalac televizije, prvo nisam znala o čemu se radi i zašto se poremeti slika, a onda se raspitala i saznala,instalirala aplikaciju u svoj mobilni i sredim program krišom. Krišom oni, krišom ja…
Ali i dalje se zgranuto čudim kad god to urade, kažem im da mi nije jasno zašto je tako i da ne znam šta se dešava, žao mi je da im pokvarim to njihovo mladalačko samopouzdanje preda mnom kao tehnološki nazadnim tipičnim predstavnikom SFRJ generacije i tako ostaju ubeđeni da nemam pojma o takvim aplikacijama. Popravim tv dva tri puta krišom, a onda počnu da se meškolje i jedni druge optužuju za te popravke i izvale se oni koji su prvi poremetili ,,program“.
Godine, strpljenje i iskustvo su ipak neka prednost nad tom njihovom šaljivom banalnom tehnofilijom.

Evrovizija 2019.

Ко касно сазна за Еровизију јер га тај догађај не интересује, он после поноћи слуша музику оданде јер га музика интересује.
Прелетела сам са прескоцима те песме по ЈТ … па под тренутним утисцима.
Песма која представља Србију: речи су … има ли уопште неких реченица у тој песми или све нешто тииии, јуууу, саааадаааа… певаљка се беби, стење кроз нос и цичи иако, чини ми се , има довољно добар глас да би могла да пева и финије, рима је малтене све на слово ,,а“ као да је Бајага склепао и то у журби, мелодија као комбинација свеистих песама оног Ћетковића.
Па се питам зар у овом нашем поднебљу музикалног словенског народа немамо бољи избор?
Аустралија је донекле занимљива европска (?) такмичарка онако визуелно, одмах ми је синуло да брже боље пронађем неки луна парк који има такве високе клатилице и да се на томе клатим бар три сата. 😄
Од срца се надам да ће и црна браћа из свих афричких племена упасти следеће године у европске оквире за ово такмичење па да и они наступе као комшиница нам Аустралија јер имају смисла за одличан ритам па да се ђуска по Европи уз неки трајбл.
Многе наступе других држава не смем да коментаришем јер ми је преки судија добронамерно саветовао да се, за своје добро, никада више не играм речима пе*ери, гејови и свим осталим у вези са тим преосетљивим, а презаштићеним појмовима о тој владајућој, надљудској мањини политички неприкосновеној на светском нивоу.
И наравно да желим да српска песма победи каква год да је, али да нам то не буде опет утешна награда као и сваке године када су нам, уз победице у области музикице или спортића, истовремено политичко дипломатско економским уценама откидали парче по парче државе управо из тог белосветског еуробског мрака привидно безазленог накинђуреног веселим кичерајем на оваквим и сличним ,,леба и игара“ манифестацијама.