Kao došljak u Vojvodinu, primetila sam, posle više decenija u toj srpskoj ravnici, da Novosađani i mnogi drugi poreklom iz Vojvodine zapanjujuće slabo poznaju Srbiju ispod Save i Dunava. Malo malo pa mi neko kaže ,,tamo u tvom kraju“ (a to je Kladovo i okolina, najšire gledano Negotinska krajina ili borski okrug), a to ,,tamo u tvom kraju“ u proceni većeg broja Novosađana mu dođe sve unutar ove linije: Požarevac – Kladovo – Niš – Kruševac – Kraljevo – Čačak – Aranđelovac – Smederevo. Ok, razumela bih sve to iz recimo pretpostavke da više vole da putuju ka severoistoku ili severozapadu ili severu, ali opet, kada se radi o severozapadu, mnogi ovdašnji ravničari to definišu kao ,,izbosne“, kada se radi o severoistoku, mnogi ravničari to zovu ,,da, tamo prema Zrenjaninu“, a kada se radi o severu, spominje se uglavnom manje Subotica sa sve Palićem, a nešto više Segedin sa sve svojim tržnim centrima i povratom pdv-a na bebi opremu, ponekad neka mađarska banja, uglavnom ova najbliža Morohalom i povremeno dvodnevni izleti do Temišvara i Budimpešte. Dalje od toga možda samo kod rodbine po nekoj od Germanija, ali veoma retko i …zna se, do mora i nazad bez stajanja i turističkog skretanja na tom putu.S obzirom na moj lični izbor ljudi sa kojima želim ili ne želim da stupam u kontakt u Novom Sadu, skoro da i nemam u okolini one koji kao čestu destinaciju spominju Hrvatsku pa me to i ne čudi.Sve u svemu, što duže boravim u Vojvodini, sve se više sam sklona zaključku da ovdašnji ljudi, većina, veoma slabo poznaju Srbiju (što nije slučaj sa stanovnicima drugih delova Srbije), još slabije svet (mada nam je to svima u Srbiji manje više zajedničko)… i čini mi se da se u bilo kakvim putovanjima kreću neuporedivo ,,uže“ od svih ostalih staanovnika Srbije, onako uopšteno posmatrano i upoređivano. Možda zato Novosađani toliko preizraženo pokazuju ljubav prema svom gradu jer su nekako psihološki i fizički preterano vezani za njega. Naravno, ovo nije zaključak o svima, ali jeste o znatnoj većini, po nekoj mojoj proceni, to je bez ikakvog preterivanja, bar oko 70-80% ljudi koje poznajem ovde u Novom Sadu u poređenju sa isto toliko poznanika iz uže Srbije.
Ono što zabrinjava u vezi sa ovom temom su odgovori predpunoletne dece (16-17 godina života) na pitanja:
1. Gde je Đerdap, Lepenski vir?
,,To je negde tamo u Srbiji, bili smo tamo u osnovnoj na ekskurziji, sećam se onog hotela pored Dunava…“
2. Gde je Studenica?
,,Na Fruškoj gori. Skoro svi manastiri su tamo.“
3. Gde je Kosmaj? ,,Pa na Kosovu valjda“. (kos…pa…)
4. Koje dve reke protiču kroz Beograd?
,,Dunav i….(pauza, pauza, pauza)… Tisa ili nije Tisa, samo Dunav.“
5. Navedi neke srpske planine.,,Fruška Gora, Zlatibor…Zlatibor… ne znam.“
To nisu pitanja na koja je trebalo niti je moguće da im da odgovore bubanje kroz predmet geografija, nego PUTOVANjA i to jeftina putovanja za koja skoro svako može da izdvoji bar koju kinticu, bar koliko da dete vidi ono što mu je bliže od prvog, drugog, trećeg prsta Halkidikija za koje se mesecima uplaćuje za 10 dana u JEDNOM mestu, stranom.