Hiperpozitivna, bre!

Biram društvo kroz najtesnije iglene uši i stotinak gustih sita, ali slučajno poznajem jednu koja je prošla pa i držala razne obuke, seminare, radionice, igraonice, tribine i ostale trtljaonice o asertivnom ponašanju (to je ono da se u komunikaciji bude pod obavezno pozitivan, po svaku cenu, u svim okolnostima, samo pozitivno, samo potvrdno, asertivno…). Nakupila je ta tim društveno angažovanim aktivnostima silne neke prosvetarske bodove o struĆnom usavršavanju, dobila nekakve sertifikate sa pozlaćenim slovcima, diplome o svojoj hiperpozitivnosti i redovno svojoj neotesanoj deci cvrkuće sa ,,sunce moje“, ,,ljubavi“, ,,dušice“, sa poznanicima isto tako do šerbeta zašećereno, osmeh joj je obavezan, ono nije baš od uva do uva, više je nekako od ušne resice do ušne resice, sva je presrdačna je kao političar u jeku kampanje, al kad ta krene uz zgužvanu bradu i stisnute usne da sikće na svog muža, tada bude baš neprijatno, to je stvarno tužno za videti i čuti. A on siroma, mekana neka duša, trpi.
I pored svih obuka, doobuka, preobuka, nadobuka, odobuka, zaobuka… nad nekim je ta morala da pukne, da se istrese, da se iskenja pošteno pa izabrala tehnički najjednostavniji kanal u bliskoj osobi.