Evo par sitnih saveta za jednu od najpopularnijih kretenskih aktivnosti u sadašnjici pa možda nekom budu od koristi te provede lepe trenutke, posebno lepe letnje trenutke na opušteniji način.
Uzgred, ali najvažnije je, ako upornim ponavljanjem uspem da uvalim reč sebić kao što sam u poslednje dve decenije uvalila bar 20 novih reči u zvanični srpski rečnik umesto brzopleto uvezenih engleskih i to sam činila upornim trpanjem srpskih reči svuda, svuda, svuda po Internetiji dok Gugl to ne prepozna kao srpski (moram priznati, naporna je to rabota, ali ispunjava), e ako to uspem, biću srećna toliko da će mi srculence zaigrati isto onoliko preveselo kao što zađuska srculence najglupljoj ,,plavuši“ iz vica kada napravi uspešan SEBIĆ. 
Juče iz bazena smo drugar i ja posmatrali neku ribu kako uporno pokušava da napravi sebić (engl: selfie) i muči se vrćenjem ovako,onako, odavde, odande… jer joj se nisu dopale fotografije. Bilo mi je smešno sve to nastojanje da se pod obavezno ispadne super uslikavanjem na betonu užarenog stepenika, ali sam je nekako i razumela u toj njenoj nemoći jer napraviti uspešan sebić zaista nije lako ni lepima ni ružnima i umesto da njoj dam savet kako da se podesi za sebić (jer ko bi lud izlazio iz vode radi takvog savetodavanja), daću ga svima ovde pa možda neko zablista u svom mobilnom/računaru primenjujući ga.
Prvi problem kod sebićanja je taj što ljudi misle da sebe mogu uslikati bolje nego što bi ih fotografisao neko drugi. To je uglavnom zato što misle da taj drugi u blizini nema dovoljno strpljenja za fotografisanje sve dok neka osoba koja inače nije zdovoljna sobom ne bude zadovoljna fotografijom sebe (zadovoljnima sobom ne treba 100 kliktanja da bi bili zadovoljni fotografijom). U stvari, prijatelji i jesu prijatelji da bi imali strpljenja za takve ,,teške životne situacije“ i umesto sebićanja, najbolje će vas fotografisati neko vaš u blizini pa slobodno dajte mobilni/fotoaparat nekom da vam pomogne u tome.
Drugi problem kod sebićanja je što se zbog pokreta rukom pri takvom fotografisanju uglavnom napravi debilna faca jer se vilica opusti pa izbaci ka dole i ka napred pri tom pokretu rukom (zajedno sa ramenom, krene i vilica, hteli ne hteli). Ako ne dozvolite vilici da vam pobegne zajedno s rukom, onda ćete dobiti podbradak na fotografiji zbog spuštanja glave istovremeno sa pružanjem ruke, biće ga na fotografiji imali ga ili nemali inače. Primetićete to ako se u istom položaju sebićate zajedno sa nekim stvarno lepim tako da jednom držite fotoaparat vi, drugi put ta stvarno lepa osoba. Slučajno sam to otkrila kada smo onomad Mila i ja htele da se slikamo zajedno same u nekoj tamo šumi na jugozapadu Srbije dok smo odmarale na jedinom mestu gde se moglo sesti u strahu od zmija i sunce nam je tuklo u fotoaparat pa smo ciljale rukama kako izbegnemo preteranu osvetljenost otpozadi (i mrak spreda). Čak i lepo dete je ispalo lošije na sebiću koje je uradilo svojom rukom, a ja na toj fotografiji ispala lepše nego na sebiću kada sam držala fotoaparat. Znači, prvo namestite pozu kao da će vas neko drugi fotografisati, a onda uradite pokret rukom tako da tu pozu ne menjate… ako to uopšte uspete bez napetosti u faci.
Treći, ali najbitnji problem je psihološko-sociološke prirode, a to je uporno nastojanje ljudi da na fotografijama ispadnu lepo jer kao obavezno računaju da će te fotografije morati razni drugi ljudi da pregledaju (bar izabrane). Uglavnom je to zato što fotografje ne računaju kao uspomenu za sebe, nego kao deo reportaže za druge, najčešće po Internetiji. Sasvim je ok ako se nekom više sviđaju bolje nego lošije fotografije, ali je mnogo prijatnije ako se fotografije shvate kao lično vlasništvo i uspomene koje zapravo i ne mora ama baš svako da vidi, a neke ne mora niko videti osim onog ko ih poseduje. Sa takvim shvatanjem fotografija, stvaranje i čuvanje tih uspomena je prijatnije pa sve i da smo na njima ispali kao budale i to ružne budale. Nekada kasnije, kada pogledate bilo kakve svoje fotografije, ipak ćete se setiti ljudi i doživljaja vezanim za njih, a neće vam biti bitna ta vaša faca koju ionako vidite svaki dan.