У реду је имати хобије и у реду је бавити се њима тако да се доведу скоро до савршенства па још ако постану извор зараде, ето срећног човека који ужива у свом послу, али примећујем да су људи и њихова деца схватили хобије на мало чудан начин, не баш користан за децу: родитељи су у фазону да возе дете тамо амо на нешто заказано, а да се уопште не води рачуна имају ли деца афинитета према тим курсевима или тренинзима који им се плаћају или је то само одлука типа ,,нека иде да истроши енергију негде“. У свему томе, родитељи заборављају (а деца ни не примећују) да то ,,негде“ за трошење енергије може бити широк свет било када, а не ограничена просторија/сала/терен само у заказаним терминима.
Разне такве организоване спортске секције по којима деца лутају с једне на другу или не лутају, али имају обавезу да их похађају ,,кад су већ почели“ без обзира на своје стварне потребе и таленте стварају лажан осећај углавном код родитеља да је то довољно активности за децу при чему родитељи ретко примете да су такве активности кратке, а сама организација одласка, доласка, довођења, одвођења је заправо то што изгледа као активност која се тренира.
Још из доба тренирања рукомета памтим како ми је душа пливала или читала или цртала док сам шипчила ка бетонском терену безвољно јер, ето, мора нешто да се тренира. И наравно, излетела сам из тих обавеза првом приликом чим је отишао један једини мотивишући тренер и очев добар пријатељ чика Марко који је својим ентузијастичним начином рада био колики толики мотив да се тренира на бетону, а после њега ,,потоп“.
Најдивљији гости моје ћерке су управо деца која су скоро целе недеље возана или послата на секције, слободно време им је испрекидано тим терминима од детињства, као на посао да иду после школе и као да се не могу скоро сви спортови савладати рекреативно, него баш ето мора под надзором, плаћено, у одређеном термину и никако другачије.
Много такве деце не научи ни природан ход или трчање, а као имају неке тамне појасеве из каратеа, не умеју да се попну на дрво или стену, а вежбали су пењање у клубовима на равним вертикалама, не знају да гњурају у плићаку мора нити да се опиру таласима, а као имају неке плакете из пливања, не умеју да осете ритам и да ђускају уз музику, а чланови су награђених плесних друштава, стигну до матурске вечери, а да ни три корака кола или неког плеса не умеју саставити па само падају у транс стојећки уз трубача и лепе трубачу паре на челенку као да су матори пијани чиче у биртији, а не омладина у снази.
Моје дете не иде ни на какве спортске секције осим повремено на фолклор и када је на основу спретности у разним спортовима питају шта тренира, она каже: ,,Све!“
И стварно, тренира скоро све кад год има слободног времена и кад пожели, бесплатно.
Једино тако, дете је научило управо оно што је желело да научи и родитељска улога у свему томе је само једна ,,ситница“: подучити дете да буде радознало и да истражује.
Та ,,ситница“ од детета ствара слободну особу која касније у животу има веће шансе да се окрене самосталној иницијативи у послу, него рутинском одласку на посао код неког послодавца како обично завршавају деца прерано и претерано укалупљена у организоване системе.