Vreme
Јoš mi se švrćkaš po željama
i meškoljiš u nadi,
a ja se lažem da smo mi mladi
sve dok se čežnja poigrava mnome
i dok ti glas čujem u mislima
a šapat me nežnošću gladi
po obrazu, vratu, kosi i bradi
kud’ si se vrzmao mnome.
I dodiri tvoji još uvek se važe
svuda gde zatreperim
kada te oči pred sobom traže
i tako piljeći se unezverim
u vrckavo lutanje oblaka dima
koje me teši da vremena ima
i da je vreme prijatelj pravi
koji sve nanovo valjano postavi.
A slutim da nije i da me vara
dok dane otima i gasi čula
te bol otupi dok ono stvara
privide… da je toplota jula
tvoja toplina i da je muzika
zvuk tvojih reči i da je slika
osmeh tvog lika…
i da će ono sve da izleči.
Laže me grubo u svakom svom trenu
dok mi te sklanja, a mene slama.
Tek kad se preseliš u uspomenu,
oprostiću mu što sam navikla sama.
I samo do tada,
trajaće nada.