Зрачак
Е баш ми је, баш досадно
када напољу је хладно.
Осећам се тад скроз јадно,
и трапаво и нерадно.
Тамни облак кад намркне
па јутарње небо смркне
кроз прозорска окна више
не види се од те кише.
Остала бих таквим даном
ушушкана под јорганом,
џоњала бих у кревету,
маштала о топлом лету.
Али онда ја се сетим,
зашто ваља да излетим
па чак и по тмурном дану,
да поздравим зору рану.
Да јој поклоним ведрину,
она мени да ширину,
она мени да свежину
ја њој полет и бистрину.
Нек’ је мрачно и облачно,
нека дрзак ветар пири,
нек’ се киша и не смири,
Мора носић да извири,
кад је ветра све се њише,
кад је кише, све мирише,
не чекам ни минут више!
Растераћу све облаке
кораке кад пустим лаке
и по небу ту у лугу
нацртаћу дивну дугу.
Јер трапав је а и спор,
нарогушен сив облачак.
Чим искочим сад у шор,
ја ћу бити сунца зрачак.