Као нека љубавна песма шта ли већ

Сви ви што пишете као љубавне песме,

дрхтите немирно од ,,осећања дивног’’

знате ли да у љубави не сме

бити ни немирног ни агресивног?

Није вам јасно? Ваша љубав је привид

вашег егоа и себичности

јер да је светла, она би тај зид

умела лако да премости.

Присвојили сте дрско све логичне риме,

зовете једно, друго, ма ко зна које име

мучите речи за изложено тело,

описујете лудило што вас запосело.

Те трапаве удваре делите свуда,

али није ни љубав блесава и луда

па процени да су ваша осећања

патетична, сирова, и плића и тања.

Признајте себи да ви и не знате

шта значе ваше поруке ’слате.

Не лажите друге, не варајте себе;

у њима су ниске телесне потребе.

То ваше чак није ни пука страст

која инспирише, него је пожуда

том отужним похотом горчите сласт

несвесни својих погрешних побуда.

Истинска љубав је далеко од тога

мека и нежна, уз благослов Бога,

она се не гледа нити се слуша,

њу тихо створи дубока душа.

Утулите те бедне боемске вапаје

јер љубав не рида, него само даје.

Отргните је од алавог, прљавог тела

и схватите, љубав је лепа и весела.

Кад душа пружа радост не боли

јер она љубав дарује лако.

не тражи ништа, већ чисто воли.

то могу мудри, не може свако.