Пентралица

Босом ногом земљу газим
пазим мраве да не згазим
кад по њином крају ходим,
ред је да се прилагодим.

Меркам ове дивне крошње
ко гиздаве градске ношње
украшене ко ђерданом
неколиком трешњом раном.

Гране су им премерене,
постављене баш за мене.
Спретно њима ја баратам
једну газим, другу хватам.
Кад се попнем повисоко
у даљину бацим око
да угледам веверицу
драгу шумску скиталицу.

Од свег овог густог грања
видљивост ми овде мања;
гужва ова видик не да
са висине док се гледа.
Огромна је ова шума
од планине, све до друма,
али крошња не да мени
шири видик тај зелени.

Тек кад чврсто тло додирнем
у најдаљи ћошак звирнем.
Е, баш уме да загусти
када треба да се спусти.