Писмо детету
Једног дана… касније,
све ће бити јасније
јер приповест ову
видећеш у слову.
Успомене тад ће бледе
почети више да вреде
jер биће то чиста слика
сачињена од повика.
Ко изворска чесма
просуће се песма
и нијансе сатире
која привид потире.
Над извором тим ће смео
иронијом плетен вео
разиграно да вијори
све док извор тај жубори,
тихој шуми дрско збори:
“Здрава гранчица не гори!“
Све док све од тог извора,
говор тече чак до мора…
О времену једном вредном,
али погрешном и бедном
кад се свака грана мала
у велике запетљала.
И сарказма зачин
пронаћиће начин
да капне у стих
и опише њих
и опише нас
оштро, на сав глас.
Јер давно сам схватила
и покорно прихватила
да је боља спрдња,
него пука тврдња.
Лакрдија, сине, то је
кад се сви апсурди споје
у системско срање
где ко вреди мање
излакта међ’ свима,
место над људима.
Систем у ком пара врти
где бургија неће
па исплива смеће
да се горе трти
и одатле немилице,
трапаво, ал’нетремице,
паранојом гори ватра
која одозго проматра
и све варничи на грање
које собом носи знање
и због чијих годова
стрепи им од плодова.
И оданде сваки морон
кад нањуши оксиморон
одмах оштру лудост света
све по казни издевета.
Ал’ све што је парадоксно
сведе се на ортодоксно
и све што је разбацано
одлично је поређано.
Све ће љупка песма мала
садржати ко мандала
осликана око мене
зарад твоје успомене.
НЧБ