Цветобој

Кад коров загусти,
у грубе му влати,
невен зарасте
јер неће да пусти,
него га рањава,
прави му красте
да га уништи
ил’ преобликује,
накриви к’ себи
па да ликује,
назове братом
и кез закраји
вешто ћутећи
о оном што таји:
да брата нема
да је сам и један
огроман, одвратан
ничега вредан,
усамљен, бесан,
зависти склон,
опасан, лењ,
ђавоље докон…
раван ко слика
свог безоблика
и чезне да све
привуче к’ себи
и тој својој
махнитој потреби
да нађе брата,
рођака, ма кога
који би га можда
волео ко свога,
кад пати од бола
и неспокоја
јер му је свет
мутан, без боја…

Тад невен врисне
бол да га мине,
завапи гласно,
али не преклиње
и сваког воли,
за сваког моли
Бога да прости
душу му блиску
тече низ лиску
сузица ниску
и где год падне
драгуљчић тај,
објави сјај,
постане рај.
Можда ће и на
коров да кане
тај дивни драгуљ
што вида ране.
Можда ће коров,
у том драгуљу,
љубав да види,
да му се свиди,
љубав додирне
и да је чује,
да она њега
преобликује.
Тек тако близу
Судњега сата,
напокон себи
наћи ће брата,
рођака или
било ког свога,
упознаће себе,
спознаће Бога
и схватиће онда
да свега се боји
јер није знао
зашто постоји.