Журбалица

Није ми баш сасвим јасно
зашто легну тако касно;
родитељи шта чекају
па се и не наспавају.

А у зору цика, вика
после звука будилника…
Трче, јуре, стално журе,
реченице су им штуре,
а путање запетљане
кад год радни дан осване.

Купатило, па кухиња,
па предсобље и плакари…
Док се спреме и опреме,
све јутарње прате шеме.

Без кафице и не крећу,
ташне врте и премећу
по њима све те папире,
сваки час ка сату вире,
пребројавају минуте
да шефове не разљуте.

Спремно чекам да са врата
викну ил мама ил“ тата:
“Идемо ли, јесмо л’ спремни?
Хајде, хајде, после дремни!
Крећемо, ништа не фали?“
Ма благо нама док смо мали.