Da li je rano za učenje engleskog u najranijem detinjstvu?
Da li je rano za učenje engleskog u najranijem detinjstvu?Rano je.Umesto upisivanja deteta na neki kurs stranog jezika ili bilo šta slično, puštajte detetu crtaće ili bajke na engleskom i to je dovoljno ili povremeno pričajte sa detetom na engleskom ukoliko ga znate ili bar nazivajte stvari i pojave engleskim rečima onda kada su te stvari i pojave aktuelne u Vašoj svakodnevnici (npr. pustite muziku i izgovorite reč music, posle par puta izgovarajte izraz play music, posle par puta izgovarajte rečenicu let’s play music itd). Bubanje pesmica napamet i crtkanje koje rade u privatnim školama s tako malom decom kasnije se ispostavi kao bačena para. Verujte mi na reč jer kasnije predajem takvoj deci kojoj je škola engleskog u najranijem detinjstvu stvorila samo privid znanja i umišljenost zbog toga pa se kasnije ne mire sa realnom ocenom jer misle da moraju oduševljavati svoje roditelje kao kada su im pevali nekakve pesmice na engleskom dok su bili sitna deca, a čije reči uopšte nisu kapirali niti umeli da kombinuju u autentično svoje rečenice.Znam da se ovo moje mišljenje neće svideti onima koji u privatnim školicama predaju toj maloj deci i razumem ih jer je to njihov biznis i zarada pa je normalno da ne priznaju svoje neuspehe sa tako malom decom, ali činjenice su činjenice: nijedno dete koje se ,,igralo engleskog“ u ranom uzrastu nije nekakvo znanje dobilo iz sve te igre.Nauče nazive za par životinja i pozdravljanje i to je maksimum koji ponesu, a sve to košta.Inače, za bilo kakve organizovane sekcije je rano u tim godinama. Jedno je učenje, a drugo je nametanje obaveza u zadatim terminima i taksiranje sopstvene dece tamo amo po obavezama za mališane kao da su zaposleni. Sve do polaska u školu valja deci pružiti zdravo okruženje za PRIRODNO I NENAMETLJIVO učenje kroz igru i što više učenja kroz neusiljene svakodnevne kontakte sa porodicom i prijateljima.Iskreno mi je žao promašenosti u detinjstvu neke dece iz okoline kod kojih je stres pod kojim su vodani na kojekakve zakazane sekcije od malena dao svoje loše rezultate kasnije kada im se baš to što im je bilo nametnuto kao obaveza ogadilo zauvek. Ambiciozni roditelji mogu postići da im dete bude uspešno, ali retko postižu da im dete bude srećno. Na svu sreću, tu je pubertet u kojem mnoga deca uspeju da se buntovnički otrgnu takvom lošem uticaju roditeljskih ambicija na njihovo detinjstvo i mladost.