Kladovo, najlepše malo mesto u Srbiji
Нисам још видела лепше мало место у Србији па и шире. Никад нисам била сигурна да ли би се Кладово могло укапирати као село или као паланка или као град јер је по разним мерилима Кладово све то. Менталитет је прави паланачки различит и од оног у околним селима, а опет различит од градског ако се под термином град подразумева неко веће место са више насеља него што их има Кладово. Мање више скоро сви познају скоро све и нема живе душе о којој не постоји некакав сочан трач неистинит или бар полуистинит, али никад истинит у потпуности. Али, о фасцинантним маштарским узлетима локалних трачера ћу неком другом приликом, да не скрећем тему овде. Кладово је на крајњем истоку Србије у оном кљунићу на карти уваљено тик уз ток закривљеног Дунава (близу Ђердапа) на месту где се река проширује и смирује у прилично дугачко речно језеро и тачно прекореке од румунског Турн Северина чије је некакво бродоградилиште Тито још ономад дозволио да уружни поглед преко реке јер га је болело уво за исток Србије који је најдаљи од његове вољене Рвацке.
Ту смештено без пружног прилаза и прилично удаљено од неколико највећих градова Србије, Кладово је успело да изгради неке специфично кладовске субкултурне обрасце који се протежу од вештог имитирања београдских субкултура, преко вечитог северњачког снобизма према јужњачким субкултурним обрасцима и одбијања истих уз прећутан став Кладовљана да је нпр. Ниш некаква јужњачка селендра па све до осмишљавања сопствене кладовско-подунавске субкултуре у којој је главна смерница животних порива: ,,Наш Дунав је најлепши, најчистији, најмирнији. Волимо га. “ Ко не воли кладовски ток Дунава, тај није прави Кладовљанин јер нема појма како се човек и река могу спојити у сваком свакцатом тренутку у нераскидиву везу у свим годишњим добима. Ко је одрастао поред таквог Дунава, ниједан други део Дунава му не задовољава прохтеве и ни на једном другом делу Дунава не може наћи прави спокој у дружењу са реком више од десет месеци годишње на милион разних начина па макар и само немим блејањем у њу.
У Кладову живе српски Срби, црногорски Срби и влашки Срби. Све три групе Срба су, наивне као и увек, подложне премештању између тих категорија па чак и излажењу из њих под разузданим пропагандним и другим деловањем иностраних нво агената који се својски труде да преко неодређене влахизације, бар у следећих неколико деценија кад већ нису успели у неколико година, одраде румунизацију кладовског живља те вештачки промене демографску слику тог краја. Ту и тамо се туткају неке субвенције за студенте свих националности за које је услов да се ти студенти декларишу као Румуни, ту и тамо се из иностранства субвенционише куповина кућа и плацева свуда око Кладова и у њему од стране румунских држављана, ту и тамо се измишља некаква влашка црква или влашка азбука као прелаз према румунској цркви или азбуци. Углавном, како се те активности једног дела иностраног нво сектора захуктавају, тако се у Кладову све чешће чује тзв. влашки (полу-српски полу румунски, оба са лошим изговором и нагласком), а све ређе српски па опет, још увек је довољно Срба који говоре само српски, а влашки не планирају ни да науче ни да примењују јер је у Србији још увек довољно знати српски да би се у њој живело и радило.
Било како било, Кладово је вољено место свих Кладовљана рођених у њему иако се већина у неком тренутку живота добро потруди да утекне одатле из којекаквих својих личних разлога, а мањи део нас побегуља из паланке касније схвати колико је једноставније живети у том малом месту где у неколико корака може да се скокне до било ког дела градића или утекне у природу без коришћења аутомобила или загушљивог јавног превоза и без безвезног трошења времена на прелажење огромних градских релација као што је у већим градовима где смо се отисли из којекаквих, најчешће ни себи објашњених разлога.
Кладово је лепо јер:
- Препуно је зеленила, нарочито у ширем центру града где скоро све улице једнако миришу или на траву или на липу. Тако мало место, а толико травњака и дрвећа нисам приметила у другим малим местима где је озелењеност малтене потпуно резервисана за омеђене паркове и метром мерену најближу околину основних градских институција.
- Улице и тротоари су чисти и широки, глатки и одржавани. Корпе за смеће су стратешки постављене тако да би само неки потпуни аљкавер бацио отпадак на тло. Клупица и места за седење има таман толико да се ниједан релативно здрав шетач не може уморити, а да нема где да се спусти у сед.
- Постоји много места за бављење спортом и по граду и у тврђави Фетислам.
- Нема много саобраћаја (осим пијачним данима, а ни тада није крцато нити загушљиво од возила, него је само весело и пуно граје).
- Постоји једно вештачко језерце и једна бара иза њега па је Кладово, куда год се по ширем центру погледа, окружено некаквим водама, а ништа није лепше него комбинација зеленила и воде у неком месту јер само такав је здрав однос урбанизованости неког простора и очуваности природе.
- Људи у Кладову су прилично физички покретни, више ходају, него што се возају самим тим што је место мало па кад се баци поглед по плажи лети, нема гомиле дебељуца и млитаваца на плажи, него је народ тамо, онако уопштено посматрано и независно од годишта, прилично згодан.
- Постоје кафићи, клубићи и сл. са сасвим различитим врстама музике што на тако малом простору као што је површина Кладова, даје могућност да свако себи нађе место за излазак које му прија по избору музике. У неким другим малим местима у Србији приметила сам да то није случај и у многима од њих се малтене нема где побећи од најтврђег турбо-фолк треша.
- Кладовљани не смарају дођоше којекаквим упорним и досадним запиткивањем и не титрају им, него моментално прихватају дођоше ,,као да су се јуче видели“, а не као да је дођош (ма одакле дошао) некаква битна фигура око које се облеће јер је нов у крају. Неки посетиоци Кладова, нарочито они из великих градова, понекад имају напад сујете кад схвате да Кладовљанима нису занимљиви само зато што су дошли однекуд и што су нови у паланци, али то их брзо прође па прихвате кад се већ једном нађу у Кладову да онда могу постати само део кладовских екипа, никако ,,ванземаљски“ центар пажње Кладовљана. Једноставно, таква је атмосфера међу људима тамо: ,,Посетиоче, ако си се затекао овде, буди као да си одавде или буди какав год, али не очекуј да богзнаколико облећемо око тебе“.
- Дунав кроз Кладово тече мирно и чистији него игде у његовом току кроз Србију, прилагођен свему што се на реци може радити: пецању, пливању, пловидби… Уз плажу, Дунав тече тако да се може отпливати ихаха дубоко и далеко од пешкира на каменчићима, а онда се вратити у плићак код пешкира без бојазни да ће Дунав однети пливача негде много далеко од места уплива. Нема бова које ограничавају пливаче нити дивљачког јурцања реке са којим би се пливач морао борити пливањем у месту узводно или под неаквим великим ризиком низводно. Може се пливати у разним смеровима и изаћи из Дунава на разним местима дуж целог тока кроз Кладово (осим једног малог дела око тврђаве Фетислам који баш и није нешто за пливање сада јер се тамо накупило траве, али нико и не иде тамо). Постоје некакве табле по кеју на којима пише ,,Не прелази“ или тако нешто, али до сада то није ометало многе Кладовљане да ипак пливају иза тих табли јер те табле је неко поставио из ко зна каквих разлога вероватно за оне који не умеју да пливају и постављене су скоро, пре неколико година иако већ много деценија пре тога разни ми који волимо да пливамо, пливамо иза њих којекуда тамо негде у дубини.
- Изласци и заласци сунца над кладовским Дунавом су шарени толико да сам пливајући раном зором или у предвечерје разазнала чак десетак сасвим различитих боја (не нијанси, него баш боја) у тим призорима. Оно, пливаш на леђима око пола девет у току јулске вечери, а река се прелива од беле, жуте и наранџасте преко зелене, плаве и љубичасте у браон, црну и тегет… вода и небо тада изгледају као праве разливене темпере.
Има још много тога што би се могло рећи о Кладову, али у даљој причи нека ме одмене свеколика Интернетија и Ванинтернетија…