Maamaaa, beba plače!
Možda ne prva, ali već druga treća mameća prpa mi je bila šta kad zaplače beba. Najviše sam se bojala da neću umeti da prepoznam razlog plača iako sam iz svih mogućih pisanih izvora pokupila ,,teoriju bebećeg zvuka’’ od uhotresne hilti bušilice do signala za porukicu na starinskom mobilnom telefonu.
Prve večeri po izlasku iz šok sobe u porodilištu u onaj deo porodilišta gde su medicinske sestre uverene da ,,mame sve mogu same’’, začudila sam se kako to da se u porodilištu maltene u sred grada noću čuje kao neko kreketanje žabica negde u daljini… ma, nemoguće, ne može biti žabica u okolini porodilišta, brzo sam se preslišala da nisam možda propustila da primetim neki ribnjak, baricu ili tako nešto u okolini Betanije, ma nisam, prolazila sam tim okolnim tepsijastim ulicama na rolerima dvadeset godina pre porođaja, ma nikakvog ribnjaka ne videh. I ujutru, razbuđena, izašavši na hodnik, videla kroz staklo sobu preko hodnika od naše punu umotanih belih veknica koje su nešto glasnije, ali ipak tiho ,,kreketale’’ i obradovala se otkriću: ,,O Bože, pa to je bio plač tek rođenih bebica u sobi preko puta! Pa divno ako je bar u prvih par dana plač tek toliko glasan.’’
Naravno, jeste takav SAMO u tih prvih par dana, a onda postaje nešto glasniji tako da počne kenjkanjem pa se postepeno pojačava do glasnijeg kenjkanja, ali ipak ne prerasta u glasan plač i dešava se noću. E taj je zbog grčića u stomaku, blagovremeno me je upozorila mama (patronažna sestra u penziji) odmah sa prvim kenjkanjem. Dve tri semenke kima u vodici za bebe i istrpeti plač dok grčići prođu i stomačak se navikne na svet u kojem mora da vari mleko nešto teže za varenje od one prethodne pripreme iz pupčane vrpce.
Sledeću vrstu plača sam očekivala pri prvim kupanjima bebe, ali je ona izostala. Zaključila sam da su bebe i mlakušna voda iskonski prijatelji i da se njihovi susreti mogu odvijati bez ikakvog kenjkanja. Divno!
Beba posle kenjkanja zbog grčeva skoro nije ni kenjkala, tiha neka beba je to bila. Jednom sam čak pitala pedijatra: ,,Izvini ako ću zvučati bezveze, ali naša beba ne plače, je l’ misliš da je sve u redu sa njom?’’ Lekar se nasmejao i rekao: ,,Zadovoljna beba, zato ne plače, uživaj. Znaš onaj vic o đetiću…’’,, Znam’’, odgovorila sam ,,nisam imo zamjerki, taj?’’
Kud sam i pomislila da beba neće plakati… vala, krenulo je i to vremenom, isprekidan plač srednje jačine, uglavnom pred spavanje. ,,Mama, pa zašto plače svako veče, šta joj je?’’ ,,Bože mili, svašta pitaš, pa plače jer je beba, bebe plaču, ha ha… to plakanje pred spavanje je zato što je umorna, još nije zaspala pa je ljuta jer još nije zaspala. Tako su i matori nervozni kad su umorni, a ne da im se da spavaju, jedino što ne plaču tada, nego oni samo gunđaju i zanovetaju.’’
Kad se spavanje ustalilo, opet sam zapitala o plaču:,, Mama, kako da znam da li beba plače zato zato što je mnogo gladna, a ne iz nekih drugih razloga?’’ pitala sam svoju ličnu i najrođeniju patronažnu službu nekoliko nedelja posle porođaja. ,,Ne brini, prepoznaćeš ako se to desi. Taj plač je prodorniji od svih vrsta plača i samim tim upečatljiv i još nije bila toliko gladna jer se hrani po vremenskim razmacima, a ne po zahtevu.’’ Bila sam ubeđena da nikada neće doći do tog plača jer zašto bih propustila hranjenje bebe na vreme… Međutim, u toku jedne popodnevne bebine dremke odlučim da ne poslušam savet svoje mame: ,,Porodilja treba da spava kad god može, spavaj dok beba spava, mani se sređivanja stana i bilo čega okolo, spavaj kad možeš, biće ti žao ako se sada ne naspavaš, veruj mi.’’ Umesto da dremnem, ja se uhvatila generalke: pranje prozora, čišćenje tepiha, brisanje svega od poda do plafona, raspoređivanje ovog, onog, peglanje, pakovanje, premeštanje, ribanje kupatila… i u šuštanju vrele vode kojom sam tuširala pločice napokon oslobođene od kamenca nakupljenog u poznom trudničkom periodu otečenih nogu, propustila sam uvodno kenjkanje i iz sobe začula onaj ,,zvuk bušilice’’ o kojem sam samo čitala i samo par puta čula dok se prošle godine gradila zgrada preko puta. E, jeste preglasan taj plač gladne bebe, toliko neprijatno glasan da sam prebila sve rekorde u brzini tuširanja (obaveznog posle tolikog čišćenja stana, a pre dojenja) i jedva istrpela tu glasnost čak i pod zvukom tuša koji ju je donekle ublažavao.
Svaki sledeći plač je bio fizički podnošljiviji za mene kao mamu. Npr. Kad je dete imalo bolove usled vakcina ili neke bolesti, plač je bio nekako spor i tužan pa sam na njega reagovala emotivno, ali organizovano, a ne dekoncentrisano ili panično kao kod onog preglasnog plača zbog gladi.
Jedini plač sitog deteta koji je me je, tek retroaktivno, kasnije kad god se setim tog zvuka, najviše uznemirio bio je nagli plač iz sna koji je počeo i naprasno i glasno i ostao takav preglasan, pretužan skoro naričući i jednakog intenziteta i dramatičnosti u toku celog svog višečasovnog trajanja. To je bio plač naše bebe u trenutku kad joj je umro tata. Niko od nas nije očekivao da će on te večeri umreti, nadali smo se da će lekari ipak uspeti da poprave ono što je zabrljano pri dijagnostici i operaciji i svi smo bili u napetosti i iščekivanju informacija iz bolnice, budno smo iščekivali bilo kakve vesti o njemu živom, ali ni pod razno informaciju o smrti, to je nekako bilo kao nemoguće, kao to se nama jednostavno ne dešava, dešava se nekom negde, ali ne, nama neće… Tada je beba počela da plače (kasnije ustanovljeno vreme) u trenutku smrti oca, plakala je petnaestak minuta pre nego što sam je predala mami u naručje da bih u drugoj prostoriji nazvala bolnicu i zahtevala informacije o stanju mog muža i tada sam saznala da je umro, telefonskim putem. Nastao je šok, neverica, neka neobjašnjiva posmrtna panika, a beba je i dalje plakala uporno i jednako glasno i maltene se osetila panika u tom plaču (ili je to bila moja panika, ne znam). Taj plač sam definisala kao intuitivno bebino saznanje o smrti bliske osobe i takav plač sam čula samo tada i nikada više i nikada nigde.
Kasnije, posle prohodavanja, kad je dete plakalo zbog neke povrede, plač je bio srazmeran povredi i samo ukoliko prezabrinuta odrasla okolina počne da paniči, onda se i plač pojača, a ako se odrasla okolina ponaša pribrano i ohrabrujuće, taj plač prestaje čak i pre prestanka bola od npr. ogrebotine pri padu na koleno ili peckanja prstića posle dodira vruće palačinke na tanjiru.
Postoji i jedan plač koji me je stvarno nervirao a to je onaj još kasniji, plač iz besa ili, plač radi ucene. Njega sam jedva, ali disciplinovano uvežbala da ignorišem i zauvek naučila dete još u najranijem periodu detinjstva da ucene dranjem kod mene ne prolaze. Biće da je to bilo odlično polazište da dete svoje zahteve i prohteve što pre nauči da formuliše u reči.
ПЕСМИЦА: Плакалица