Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

Мој мобифон

Моје схватање употребе мобилних телефона је, уз ситне измене услед новонасталих околности, остало онакво какво је било са првом набавком мобилног телефона пре неких петнаестак година када је већина у Србији употребљавала само фиксни телефон.

Први разлог за куповину мобилног био је то што платим такси у журби да бих стигла на заказани приватни час, а онда полазник откаже па будем у минусу. Први туђи разлог за куповину мог мобилног је био да мом мужу прође вече и понекад ноћ уз мање бриге о томе да ли сам жива негде напољу на ролерима или ме је нешто прегазило. Одмах се у тим првим разлозима јасно видело да је само 50% мојих рационалних разлога за набавку мобилног, а других 50% је туђ ирационални разлог.

Већ у првих неколико дана ношења мобилног телефона, почео је да ми смета јер због мобилног се морао носити или ранац или педеруша или бар џепови што и није толики проблем носати зими, али у пролеће и лети кад су хеланке, шорцеви и једноставне сукње удобнији од панталона и сукања са џеповима, мобилни је сметао и остављала сам га у фиоци кад год ми није био потребан из рационалних разлога јер што се тиче ирационалних разлога, нисам их имала нити уважавала, а што се тиче туђих ирационалних разлога за моје ношење телефона (јер рационалних није било), капирала сам да их је беспотребно уважавати јер су заправо настали само зато што имам мобилни, а није их било док га нисам имала те није мој проблем што је неко други ирационално поступа или размишља, свако нека решава свој проблем са тим.

Једне ноћи упадам у стан и муж почне да урла: ,, Да ли си ти нормална? Полудео сам од страха! Ставила си мобилни у фиоку, ја зовем, зовем, а звони фиока, а чуо сам да су једну ролашицу ударила кола и да је у Хитној, зовем Хитну, кажу јесте плава коса, али не знају име и презиме, трчао сам као махнит до Хитне и тек тамо укапирао да ниси ти… Уместо да спавам ко човек, испресецала си ме, бре! Да носиш то увек са собом, јасно!?“

Мислим се нешто: ,,Ја га испресецала? Сам је себе испресецао. Његов проблем.“ Како се није пресецао годинама пре тога, а било је још случајева ролаша које су ударила кола и никада није помишљао да сам баш ја ударена? Закључила сам одмах да је мобилни телефон код мог мужа изазвао страхове које никада пре није имао у сличним околностима. Решила да му не подгревам такве страхове и одлучила:

,,Нећу да носим мобилни кад ми се не носи, а ти спавај мирно јер спавао не спавао, сигурно не би могао да ми паничним распитивањем помогнеш све и да ме је ударио ауто. А да ли ће ме ударити ауто или не, то не зависи од тога да ли носим мобилни, него да ли пазимо у саобраћају било неки возач или ја. У томе мобилни може само да ми смета.“

Та одлука је примљена са негодовањем, али пошто није постојала никаква могућност да ме натера да носим мобилни било у ташни коју не носим, било у ранцу који не носим, било у педеруши коју носим само кад се сетим и ако се сетим, било у џеповима које некад имам, некад немам, одлучио је да ми набави некакву огрлицу за качење мобилних телефона око врата. Хајде, кад је већ толико упоран, пробала сам и то. Међутим, огрлица ма колико платнена била, била је још горе решење него било какав џеп или педеруша. Мобилни је био сав мокар од зноја кад возим ролере, сваки час сам га брисала и питала се да ли ће се покварити (у то време није било баш лако и било је потпуно неисплативо бацити стари, а купити нови). Још више ми је сметало што се та огрлица лоше уклапа у одевне комбинације. Изаберем лепу огрлицу која се слаже уз одећу и онда та ружна мобилфонска огрлица поквари комбинацију, то не волим никако. На крају, мобилни је ипак остао у фиоци све до… одласка у породилиште много година касније.

Е, ту је био користан цела 22 часа док се одуговлачило са свим порођајима који нису хитни јер кад је гужва у ,,Бетанији“ (као што је тако око 1. маја кад и лекари би мало на првомајски уранак па узму и који дан раније слободно за набавку роштиљског материјала и заузимање места по шумама и горама), онда се испостави да су хитни само порођаји ако је беба већ потрчала напоље, ако је мајка у ризику по живот, ако је беба у ризику по живот, ако је мајка малолетница, ако мајка познаје екипу на дежурству, ако … нисам спадала ни у једну хитну категорију па сам 22 сата испраћала лакопородљиве и кратила време исцимавањем фамилије да предузму нешто, исцимају неког битног у медицинској бранши, потегну сва познанства да се убрза поступак како год. На крају се упорност исплатила па су се, после 22 сата под више смарачким мање болним индукцијама, ипак одлучили на, како је писало у папирима ,,хитан царски рез“. Наравно, после 22 сата мрцварења под индукцијама, све је реално хитно, а није морало да буде. Сутрадан сам у шок-соби још пар пута употребила мобилни, послала неке тупаве порукице типа: ,,Беебааа је мееедееенааа (нормално, сопствене бебе су медене, не мора да се куцка информација о томе)! Извуци ме некако одавде да је држим цео дан! Стално је однесу, овде је досадно! По цео дан врте ону Марију Шерифовић, сморило ме до коске! Ма не смета ми музика, добро је што ове сестре не слушају неке теже турбо-фолк звукове, пошизела бих од таквог звука. А ова поред хрче као неки задригли камионџија, пошаљи ми бар оне тампоне за уши, оне розе, да те за роњење, ништа више, само тампоне за уши. Умрех од досаде! Ај’ видите ако било како може мама да уђе овде, шизим овде сама, сва сам смотана. Како патронажна сестра не може да уђе? Зашто је не пуштају? Па мама је сто пута стручнија од свих ових около! Лакше ми три пута да се породим, него два дана да седим у овој соби! Хоћу кућииии!“ Признајем, у та два дана, мобилни ми је био солидан канал за хистероидно истресање емоција, хирова и позиве у помоћ за бег из ,,затвора“, али ми није помогао у тим намерама уопште. То је била потпуно ирационална употреба телефона којом сам вероватно сморила све ближње ван те медицинске установе вођена послепородиљским синдромом: ,,Смори ближњег свог исто као себе самог“.

Била сам убеђена да ће ми мобифон бити неопходан кад сам се промамисала, оно, имаш дете па се ту нешто зивка и пита како, шта, где… беби овако, беби онако, али ни тада ми није затребао јер уз мамину патронажу на извол’те, мобилни је опет заглавио у фиоци.

Много година је прошло од тада, приватне часове сам одавно престала да држим па је мобилни телефон изгубио чак и ту своју првобитну намену у смањивању трошкова отказаног часа.

Почели су да се појављују разни други мобилни, лепши, спљоштенији, са оваквим или онаквим додацима… визуелно примамљиви, сијуцкави и глатки, отмени или бљештави, ма просто за пожелети их за скупљање као салветице ономад давно … све док се не сетим жуљања тог метала којекуда по себи, а онда не пожелим ни један једини. Како ми је удобност увек била приоритет, ипак нисам пожелела да купим иједну од свих тих мобилфонских новотарија све док није почео да ме жуља и фотоапарат у рукама (који сам од порођаја почела да носам чак и кад ми смета само да бих сликала све непревидљиве заимљивости у вези са бебом и наоколо).

Тада ми је синуло да би било боље носити нови спљоштени мобифон за фотографисање кад већ има више пиксела него стари фотоапарат. Купила нови мобифон (који и дан данас користим, а ретко носим) и врло брзо схватила да нема тог мобифона који може заменити добар фотоапарат и купила нови фороапарат, а мобилни опет ћушнула у фиоку.

Међутим, са дететом крећу нови реални разлози за коришћење мобифона: да бака, тетка поставе питања о детету кад сам одсутна више од сат од куће, да питам да ли је све ок са дететом у истим тим ситуацијама. Чим сам формулисала те разлоге, одмах сам бакине и теткине разлоге схватила као рационалне (позив за тражење битне информације), а своје опет као ирационалне, сличне оним мужевљевим од пре тј. кад се користи мобифон тек да би сами себи умањили анксиозност. Признала сам себи да је таква употреба мобилног бесмислена јер за спречавање брига није потребан мобилни, него само коришћење разума те сам строго одлучила да дам приоритет разуму над мобилном електроником. Ако мобилни не звони, све је ок са дететом, ако зазвони, онда ћу се јавити и сазнати шта је потребно. Шта има да зивкам безвезе и да реметим бебећи сан или бабећи тренутак блаженства над успаваном главицом или да им звоњавом прекидам смех или шта год да им је доживљај у том тренутку? Непотребно.

Године су пролазиле, дете је расло, увек под надзором разних нас поузданих особа па је мобилни био углавном нем у педеруши за сваки случај сваки пут кад сам удаљена од детета на дуже од сат. Ретко је звонио јер није било реалне потребе.

Носила сам га и на путовања у случају да затреба за позивање било какве службе за помоћ на путу, али већ после неколико вожњи у току којих ме је мама из својих ирационалних побуда цимала звоњењем и после неколико дискусија о разлици између ирационалне и рационалне употребе мобилног телефона, после неколико дискусија о разлици између логичних и нелогичниих поступака у вези са туђим кретањем и добростањем, после само једне опаске о психолошком ефекту звоњаве на возача, мама је брзо прихватила да се позивање у току вожње не може образложити логичним аргументима и пао је договор да ја употребим мобилни свесно ирационално (каква комбинација) на свакој паузи тек да би се ублажила ирационална анксиозност мамина (то је оно од чега пате скоро све маме па и ја понекад и од тога је настала она пословица ,,Не д’о ти Бог шта ти мама мисли“).

Неупоредиво је лакше убедити партнера да то што се нисам јавила на мобилни не значи да намерно игноришем Љубав свог живота, него убедити мајку да то што се не јављам на мобилни не значи да сам мртва под нечијим точковима или под неком водом по претоплом дану. И од једног и од другог би било теже убеђивање Управе да не избегавам радне обавезе (на које сам можда заборавила) па су бројеви надлежника остали једини на које сам одлучила да увек вратим позив чим их видим пропуштене, али да ни због тога не почнем да носим мобилни у гаћама или брусхалтеру кад нема џепова. Ни са осталим људима наоколо се нисам убеђивала на тему мобилног. Ко ме потражи, нађе ме и без мобилног, као и ја њих. Нити је икада ишта битно пропуштено нити је ишта битно прекинуто те сам закључила да мобифон у фиоци не утиче на везе међу људима, нити их ствара нити их квари.

И док сам ја тако навикавала ближње и даљње на отпорност према мобилној телефонији, разни околни су најпонизније поклекли мобилфономанији. Престала је галама ученика на великом одмору, настала је мучна тишина чак и у дворишту школе а камоли по ходницима, гомиле младих глава је повијало своје вратове у поклону над мобифоном који је сада већ нарастао преко величине дугопрсте шаке и заличио на преносиве рачунаре од таблета до ноутбука или како већ назваше те мерне јединице електронике за уз тело. Једнако су се повиле и главе скоро свих доколичара по кафићким баштама који су седели тако по двоје, троје или више око столова и дружили се скоро ћутке као и главе шетача који су се мимоилазили без сударања само захваљујући ширини тротоара која подржава и усмерену шетњу и непредвидљиво бауљање. Све ми је то изгледало чудно јер сам неком непажњом пропустила ток свих тих промена. Можда сам пребрзо возила ролере или превише гледала у земљу или у небо, а премало у људе, углавном, превидела сам када, где, како и зашто су се развијали ти новорелигијски ритуали у којима се људи клањају пред електронским божићима које брижљиво грле својим шакама, што је божић скупљи или крхкији, то га брижљивије милују. Покушала сам, али нисам успеа да схватим и зашто се тај поклон чини скоро увек са изразито тупим изразом лица из којег само ретко бљесне неки благи осмех па брзо нестане и тупави израз се поврати на још дуже него пре тога. На крају сам одустала од покушавања да схватим било шта у вези са тим и почела да ту појаву посматрам дистанцирано, без икакве жеље да у њу дубље проникнем. Ма колико сам настојала да то чиним емотивно дистанцирано, у томе нисам успела још увек јер ми буде жао тих људи, некада више, некада мање. Највише ми је жао ,,поклоњене“ деце. Па сам им свима у комплету, ако не потпуну пажњу, посветила бар песмицу.

Ипак, схватила сам своја индивидуална ограничења и помирила се са тим да само потпуни лудак би се помамио да промени свет у оно што се њему чини лепшим и здравијим. Пошто званично нисам потврђена као лудак, прилагодила сам се и остала оно што јесам, случајни пролазник свуда и сваком. И тако… људи гледају у електронске божиће, а ја гледам људе, док ми не досаде, кад досаде њихови укочени положаји и отупели изрази лица, скренем поглед ка онима реткима који нису такви или ка било чему лепшем и природнијем чиме је планета Земља пребогата и на једном једином свом квадратном милиметру а камоли шире.

А мобилни ми у последње време обично не лежи у фиоци, него је ту негде, појма немам где је тренутно… у неком ранцу или џепу или педеруши или … пронаћи ћу га већ некако ако ми затреба.

potpis-mali-tif

Ostali tekstovi