Dalekovid mora da uzleti iznad kratkovidih koji se sapliću jer ako pokuša slalom, saplitaće ga.

Kad naučiš engleski, ne govori engleski u Srbiji nikad kada nisi plaćen za to. Zašto ne? A zašto bi?

Bilo da se piše u korist ili protiv tzv. starletizma i sličnih zaglupljujućih pojava i pojmova, oba tabora se bave istom tematikom. To je kao da postaviš dva idiota i jedan brabonjak između i oni tako počnu nadugačko i naširoko da mlate o tome da li je brabonjak više govance ili više travica. Zapravo, zajedno se zamajavaju brabonjkom.

I najgori izdajnik misli za sebe da je patriota ali u svom sirovom egocentrizmu ne shvata bitnu razliku između:
1. sebe koji bi da sačuva samo sada svoje samo sada samo za sebe i
2. nas koji bismo da sačuvamo oduvek naše za nas i za buduće nas i naše.

U jednoj masovnoj fejsbučkoj ženskoj grupi, nekakva novinarka, verovatno ne znajući da izabere bitniju temu za neko naručeno piskaranje, postavlja ženama pitanje za potrebe svog teksta, pazi sad, kakvo pitanje: da se žene opredele koji TRŽNI CENTAR od dva velika novosadska više gotive, BIG ili Promenada.
Prvo mi je palo na pamet: šta je, bre, ovo i koga zabole ćošak za te tc-e?
A zatim, kreću komentari žena: u ovom je domaćinska atmosfera 😂 , u onom su pločice glatkije, u ovom su liftovi bliže stepeništu, a stepenište u onom bliže klozetima, u onom je parking ovakav, u ovom onakav, lokacija ovog onog, ima li prostorije za podoj bebe ili nema i kakva je tamo, a kakva onamo, zatim rastojanje između prodavnica, sadržaji ovi oni, tamo amo… reko’ šta je ovo, pobogu, preko 100 komentara u kratkom vremenskom razmaku na temu tc-a? 😮 Broj čučećih pušača oko tc-a i broj behatona okolo, raspored saksija i strateški oblici otirača i …da li su ovi ljudi (žene) normalni(e)?
Ok, rekoh sebi, batali se dubljenja nad dostupnim uzorkom stanovništva i lepo upadni u masu ko čovek tj. žena, odgovori ,,spisateljici“ na pitanje lepo i pristojno kao i ostali narod i odgovorim na temu, ozbiljno analitički.
,,Meni se sviđa travnjak ispred BIG-a jer tu sam se lepo provela sa rastrčanim kučetom i detetom par puta kada sam morala nekom da pravim društvo do BIG-a i nazad.
I oko Promenade mi se sviđa jer je sada uređenije oko SPENS-a za prolazak biciklom i rolerima, unutra ne znam kako je.
Ipak, zbog travnjaka dajem prednost okolini BIG-a.
Unutrašnjost obe te velike kutije me užasava i kapiram ih kao ogromne popločane ćelije za zombiran kupoholičarski nastrojen, a relativno bedan narod u teletabiskom maniru provoda vremena.“

Jbg, ne umem iskrenije od ovog potpuno iskrenog utiska.

Pa ono jeste, ipak priznajem, tržni centri jesu bitni je nema bolje kontrole naroda od zatvoriti ga s relativno malo para u dva tri TC-a u svakoj varoši. A posle mu dati ,,slobodu“ onu sirovu zapadnjačku da se sme ući i samo u gaćama u neki TC npr. kao u Volmart.
Pretragu Gugla ,,volmart pipl“ uradite na sopstvenu odgovornost… 🥳
Velkamtudfjučr, BRE!

Upravo sam pročitala da mačke ne pričaju. Moram priznati da sam šokirana tim dezinformacijama.
Kako ne pričaju? :O Kada krenem na posao, Lola vikne mjau, a to ima čak četiri značenja, meni: ,,Izašla si? Ok“😐, mačoru: ,,Mrš, ovo je moja gajba“ 😼, kučetu: ,,Sad ću da te pretrčavam dok dremaš 🥳“, kožnoj garnituri: ,,Na*ebala si 😈“.

S osvrtom na to da je torta pretvorena u filovane keksove, slavlje u alkoholizam, hodočašće u turizam, fotografija u digitalni crtež, humanitarna akcija u biznis, medicina u trgovinu, razonoda u kupovinu, razgovor u kucanje, igračke u ekrane, doživljaji u posmatranje, evo sedim i pušim ovaj duvan pitajući se da li se time drogiram ili samo udišem dim sagorelih suvih biljkica i pijem kafu koja je valjda samo čaj od nekih zrna, nešto slično kao što je kamilica od cvetića i da li sam danas jela kuvano začinjeno meso ili gulaš, da li sutra idem da radim ili da ćaskam na engleskom i da li se ljudi i deca raduju Uskrsu zbog slavljenja vaskrsa ili zbog šarenih jaja, kolača i slobodnih dana…
I zaključim, čim počne relativisanje ove vrste, vreme je za spavanje.

,,Mico, ‘ajd molim te dodaj mami punu čašu vode da ne ustajem.“
,,Evo.“
,,Pa baš ti hvala, ruka ti se pozlatila.“
,,Nema na čemu, već je zlatna.“
,,👏🙃“

<3

Da mi je neko pre rekao da se o ovom dopisu može razviti polemika za i protiv (naletela sam na polemisanja tu i tamo u Internetiji), ne bih verovala pa ne mogu, a da ne prokomentarišem temu..Koristim ama baš svaku priliku da uputim učenike u to kako su anglosasojutanska spoljna politika i propaganda zakuvavale na Balkanu i još uvek zakuvavaju.Smatram da učenici treba da nauče engleski jezik koji predajem, ali i da što više saznaju o katastrofalno nasilnoj engleskoj spoljnoj politici i propagandi koja je vešto prekrivena (u udžbenicima) kroz biranje isključivo pozitivnih sadržaja o toj državi (mada ni te sadržaje ne isključujem da bi se napravila precizna razlika između pozitivnog i negativnog).Neki kažu da će deca zamrzeti Albance ako im se daju informacije o pogromu Srba, a posle svake diskusije na takve teme, tvrdim iz iskustva prosvetnog radnika rodoljuba, mržnja se uglavnom razvije isključivo prema manipulaciji kroz medije, a to je, dugoročno gledano, zdravo za decu svih nacija.Neki tvrde da bi možda neka takva tema bila dosadna đacima. To je nikakav argument, posebno kada takve ,,argumente“ izjave prosvetni radnici kojih se ovaj dopis tiče. Da li će nešto biti ili ne biti interesantno učenicima da saznaju tj. poslušaju, to zavisi od toga koliko nastavnik ume da zainteresuje učenike za bilo koju temu. Pravi nastavnik ne mora ni da čita, nego pripoveda tako da zainteresuje slušaoce i to je osobina po kojoj se dobri predavači mogu prepoznati i van učionice, u zbornici, u kafani, na ulici, bilo gde gde neko progovori s nekim.Dakle, nema polemike, ko izbegava da uputi učenike o srpskim nacionalnim interesima i na koji način su srpski nacionalni interesi ugroženi od strane ovog ili onog spoljnog činioca, taj ne zaslužuje radno mesto u srpskom školstvu.

Kao došljak u Vojvodinu, primetila sam, posle više decenija u toj srpskoj ravnici, da Novosađani i mnogi drugi poreklom iz Vojvodine zapanjujuće slabo poznaju Srbiju ispod Save i Dunava. Malo malo pa mi neko kaže ,,tamo u tvom kraju“ (a to je Kladovo i okolina, najšire gledano Negotinska krajina ili borski okrug), a to ,,tamo u tvom kraju“ u proceni većeg broja Novosađana mu dođe sve unutar ove linije: Požarevac – Kladovo – Niš – Kruševac – Kraljevo – Čačak – Aranđelovac – Smederevo. Ok, razumela bih sve to iz recimo pretpostavke da više vole da putuju ka severoistoku ili severozapadu ili severu, ali opet, kada se radi o severozapadu, mnogi ovdašnji ravničari to definišu kao ,,izbosne“, kada se radi o severoistoku, mnogi ravničari to zovu ,,da, tamo prema Zrenjaninu“, a kada se radi o severu, spominje se uglavnom manje Subotica sa sve Palićem, a nešto više Segedin sa sve svojim tržnim centrima i povratom pdv-a na bebi opremu, ponekad neka mađarska banja, uglavnom ova najbliža Morohalom i povremeno dvodnevni izleti do Temišvara i Budimpešte. Dalje od toga možda samo kod rodbine po nekoj od Germanija, ali veoma retko i …zna se, do mora i nazad bez stajanja i turističkog skretanja na tom putu.S obzirom na moj lični izbor ljudi sa kojima želim ili ne želim da stupam u kontakt u Novom Sadu, skoro da i nemam u okolini one koji kao čestu destinaciju spominju Hrvatsku pa me to i ne čudi.Sve u svemu, što duže boravim u Vojvodini, sve se više sam sklona zaključku da ovdašnji ljudi, većina, veoma slabo poznaju Srbiju (što nije slučaj sa stanovnicima drugih delova Srbije), još slabije svet (mada nam je to svima u Srbiji manje više zajedničko)… i čini mi se da se u bilo kakvim putovanjima kreću neuporedivo ,,uže“ od svih ostalih staanovnika Srbije, onako uopšteno posmatrano i upoređivano. Možda zato Novosađani toliko preizraženo pokazuju ljubav prema svom gradu jer su nekako psihološki i fizički preterano vezani za njega. Naravno, ovo nije zaključak o svima, ali jeste o znatnoj većini, po nekoj mojoj proceni, to je bez ikakvog preterivanja, bar oko 70-80% ljudi koje poznajem ovde u Novom Sadu u poređenju sa isto toliko poznanika iz uže Srbije.

Ono što zabrinjava u vezi sa ovom temom su odgovori predpunoletne dece (16-17 godina života) na pitanja:
1. Gde je Đerdap, Lepenski vir?

,,To je negde tamo u Srbiji, bili smo tamo u osnovnoj na ekskurziji, sećam se onog hotela pored Dunava…“

2. Gde je Studenica?

,,Na Fruškoj gori. Skoro svi manastiri su tamo.“

3. Gde je Kosmaj? ,,Pa na Kosovu valjda“. (kos…pa…)

4. Koje dve reke protiču kroz Beograd?

,,Dunav i….(pauza, pauza, pauza)… Tisa ili nije Tisa, samo Dunav.“

5. Navedi neke srpske planine.,,Fruška Gora, Zlatibor…Zlatibor… ne znam.“

To nisu pitanja na koja je trebalo niti je moguće da im da odgovore bubanje kroz predmet geografija, nego PUTOVANjA i to jeftina putovanja za koja skoro svako može da izdvoji bar koju kinticu, bar koliko da dete vidi ono što mu je bliže od prvog, drugog, trećeg prsta Halkidikija za koje se mesecima uplaćuje za 10 dana u JEDNOM mestu, stranom.

Dođe Munja u kereći park i momentalno se pohvalila jorkici Rei:,,Ove prepreke u kerećem parku su smešne, da vidiš ti kakav je slalom kad ova ide biciklom po bici stazi, a ja moram između pokretnih korisnika mobilne telefonije, ne bi mi verovala, sestro slatka, pa to je video igrica uživo, level pro što bi rekla ova omladina povijenih glava što sedi okolo po klupama.“Rea sluša zainteresovano, svojim velikim kosmatim ušima ne veruje.Drugim rečima, samo da se pohvalim da sam naučila Munju šta je trotoar za pešake sa bilo kojim brojem nogu, a šta bici staza, nema brkanja. 😀

Kupe tako ljudi kartu za koncert, predstavu ili odu na školski ili neki drugi javni nastup svoje dece na nekoj priredbi, sednu, uzmu mobilni i gledaju ,,uživo“ isto kao što i razna slavlja ,,dožive“ preko ekrana kao i letovanja, zimovanja i sve druge vesele trenutke. Gledanje okruženja u samoj blizini očiju i pisanje rukom se očuvalo otprilike samo u redovima pred šalterima.
I posle se roditelji pitaju zašto njihovu decu mrzi da nose sveske u školu, izbegavaju pisanje i kažu da će umesto pisanja fotografisati tablu.
Tako dobijamo polupismene odrasle koji ni običan formular ne znaju ljudski da popune i brkaju ćirilicu i latinicu, brkaju slova u okviru jednog pisma, a neka slova sasvim zaborave npr. ćirilično dž pisano i štampano i ćirilično c štampano, ćirilično đ postaje obična petica koja malo visi ispod linije pisanja pa onda učenik podigne ruku da pita da li se baš tako piše ili treba da doda još nešto na to slovo, latinično veliko pisano i, l, h su u mnogim glavama potpuno zaboravljeni posle osnovne škole, latinično đ (ovo sa crticom, umesto njega pišu dj), latinično ć još uvek nekako odoleva i samo povremeno se naiđe na tj umesto njega, latinično d i b se brkaju (pa umesto brkaju ispadne drkaju), ćirilično m postaje izokrenuto latinično w (raskrečeno sa kosim umesto sa vertikalnim nogama), iznad svih slova kod kojih je, kada su mala, tačka nad slovom, stavlja se tačka i kada se napišu velika slova, znak pitanja se maltene ne koristi i umesto njega se stavi ili tačka ili ništa, a veliko slovo na početku rečenice postaje samo fizički veliko, ali ne i po obliku.

Ovako izgleda korak ,,bliže“ u gledanju ,,uživo“, a tri koraka dalje od pismenosti ako umesto utakmice zamislimo školsku tablu u učionici.

Neka domaćica na internetu:
“Mame, gde vam dečaci idu na fudbal? Imamo 5 godina pa bi se upisali u neki klub…“
Ja:
,,Kako Vi sa svojih 5 godina već imate dete od 5 godina?“

Je li i vama zanimljivo kako jedni o drugima, instant-internetskom kvazianalitičkom distanciranom metodom na osnovu na ekranima uzorkovanog tekstualnog materijala, donosimo ofrlje zaključke o koječemu, a najčešće o nečijoj dokonosti kada često naklapamo u po ovoj mreži i još tu i tamo po široj Internetiji?
Npr. dešavale su mi se sledeće situacije:
Diskutovala sam sa kolegama prosvetarima u jednoj FB grupi i oni sa stavovima suprotnim mojim, u nedostatku argumenata na te teme o kojima smo diskutovali, prozvali su me za dokonost jer sam uporna u diskusiji. U toku te diskusije sam zapravo spremila ručak i sašila dva majice za dete, jednu haljinu za plažu za sebe i sunđerasti omotač za laptop. Posle toga sam tog dana otišla da se vozikam rolerima, kupala se na Štrandu i uveče nastavila diskusiju uz kaficu i dobila komentar da dežuram nad diskusijom ceo dan i ništa drugo ne radim. 😆
Evo i malopre sam, posle višečasovne šetnje kera po parkovima, obrisala sve prozore (tek sutra ću znati koliko uspešno, po dnevnom svetlu) dok smo u nekoj ženskoj grupi tupili na neke teme.
Pre desetak dana smo dete i ja trimovale i šišale kera skoro celo popodne i posle toga oribala ceo pod, isto sve uz FB diskusije u puš pauzama.
Letos sam dva dana pravila nameštaj u stanu i u toku pauza diskutovala u Fejsbukovcu. Isto neko tada reče ,,dokona žena, višak vremena…“
Bilo je i situacija kada sam između nekoliko komentara u nekoj polemici bila na tri četiri različita mesta u Srbiji stotinama kilometara udaljenim jedno od drugog.
Možda bi isto tako bilo i iz inostranstva, ali ipak ne jer ne isplati se internet odande da bi se tek tako bacali megabajti.
Kao što rekoh, zanimljivo mi je i na neki čudan način antipatično, valjda zato što je nepojmljivo to što ljudi uopšte mogu pomisliti da će neko stvarno sedeti ceo dan da bi diskutovao po Fejsbukovcu? To bi bilo prilično ludo (ako je besplatno), posebno kada je lepo vreme napolju. A i posla po kući ima ihaha, tačno ne znam da li bih uspela ni dva sata u cugu da sedim uz komp, a da razlog za to udaranje tastature nije neki posao koji donosi pare.
Ako su vam se dešavale takve zanimljive prozivke kad god ste zapele da polemišete u nekoj internetskoj trtljaonici, baš sam radoznala, koje ste sve glavne poslove ili razonodu obavljali u toku toga? Ili niste ništa? 😲 Ako uopšte ima onih koji su u stanju da satima vise na internetu, onda istovremeno blago njima i sram ih bilo. 😁

Volela bih da se fakultetskim diplomama ozvaničeni intelektualci, koji se pod bilo kojom strukom, zanimanjem, vokacijom, profesijom dotiču jezika i književnosti, podele u dve vrste:

1. oni koji sastave dugačku rečenicu koja se sluša/čita u jednom dahu i prima bilo u tišini ili zvučno nekom svojom latentnom ustalasanom intonacijom, rečenicu koja je od početka do kraja jedno trčanje od tuposti do mudrosti i čija tačka na kraju nije kraj nego vrata duši ka bezbroj Bogu milih ideja, bilo starih nedorečenih ili novih još uvek nesročenih.
i
2. one potpune smorove koji izlažu predugačke rečenice tako da ti dođe istovremeno i da spavaš i kakiš proliv ili da ga mlatneš u ta presušena usta da mu se verglanje jezikom momentalno zaustavi da se prekine to verbalno nasilje nad tvojim životnim trenucima ili da mu prelepiš flaster preko usana te daš olovku u ruke da sve sve svoje potrebe za govorom preusmeri sa ljudi na maltretiranje neosetljivog papira i poštedi ti živce od tog napornog prezamotavanja rečeničnog sadržaja u formalističke oblande sastavljene od poštapalica i digresija u koje upadaju izgubljeni u grču svoje prenapete prefinjenosti kojom ti visokoparnim stilom iritantno paraju površinu ušiju i ne dalje od toga, a otupe ti pozitivna osećanja.

Detelinara, kod atomskog skloništa, 27. januar 2019. (Sveti Sava – prosvetitelj)

Znate šta? Ovo šugavo novokomponovano i uporno propagirano (čak i pod pretnjom sankcijama roditeljima) tzv. pozitivno vaspitanje dece je jedno veliko smeće! Umesto, kad vidiš da te dete ne sluša iz prve, ti stisneš usta, nakostrešiš obrve i autoritativno drekneš: ,,Skloni se, ne diraj!“ i kazniš dete odvođenjem sa lica mesta momentalno ili ako kmeči da ostane, pljesneš mu jednu vaspitnu pa će onda poslušati, ti dete moliš, moliš, moliš i to sve onom najponiznijom intonacijom moliš da prekine sa kretenskim ponašanjem: ,,Nemoj, sine, molim te, vidi kako je seka lepo napravila, nije u redu da rušiš, hajde, ljubavi, malo se pomeri, dođi mami, hajde zlato mamino, budi miran, molim te, nemoj, srce mamino…“ E, to totalno tupavo tzv. hiperpozitivno, a u stvari hipertrapavo vaspitanje ne funkcioniše. To je totalno smeće od vaspitanja koje od ,,sina maminog“ kasnije razvije odraslog kretena jer kada sin mamin, uz sve bezvezno snishodljivo moljakanje mamino, ipak uništi tuđ trud sedanjem na tuđ rad u zaletu sa sve nameračenom facom i stisnutim ustima, od sveg širokog snega naokolo, eto baš na tu snežnu glavu je rešio da sedne, iz puke bahatosti, on od mame dobija čak i indirektni retroaktivni blagoslov kojim mu mama potvrđuje da je ipak on u pravu: ,,Pa nemoj plakati, devojčice, on je mali, nije on to namerno, napravićeš ponovo.“
I tako, dođe baka po fotoaparat da uslika umetnički rad svoje unuke u snegu, a u povratku na sneg, zatekne uplakanu unuku, vraća se kući srdita ,,velika devojčica“ samo par godina starija od ,,malog sina maminog“. Nije imala volje da ponovo sat vremena oblikuje sneg u realističnu figuru.
‘Ajde de, posle kraće poduke, ipak se pomirila sa tim da je trenutak stvaranja ostao neovekovečen, ali ovde uopšte nije tema o tome pa da ne širim dalje u tom smeru.

Pa, mame, tate i vaspitači svih vrsta, upamtite gornji datum pa ga se setite kasnije kada svi ovi sada maloletni ,,hiperpozitivno vaspitani“ postanu odrasle bahate budaletine, a njihova deca još gora od njih. 😡
Nemoj posle da bude: ,,Nismo znale/i. Niko nas nije upozorio.“
Uzgred, nagledala sam se i naslušala ,,hiperpozitivno vaspitane“ dece kojoj roditelji pružaju podršku po svaku cenu i sa dve decenije iskustva među decom, TVRDIM da ni od jednog takvog nije ispao dobar čovek kasnije. Dobri ljudi su se razvili iz dece čiji su roditelji bili izričitiji u disciplinovanju svojih podmladaka.

Srpski jezik je toliko bogat da u njemu za svaki pojam može da se nađe po bar jedna reč za neku englesku kakva je npr. groomer, drugim rečima, postala sam timariteljka ili češagijašica ili uređivačica psa ili, najbolji izbor reči za to je: strigačica. Primer upotrebe reči ,,strigač“ u rečenici: ,,Ako postanete strigač, uštedećete mnogo para igrajući se svojim psom, a pas će biti veseo zato što će redovno biti oslobođen viška dlake u udobnosti doma svoga, bez napornog zakazivanja 30 dana unapred i bez napinjanja kućnog budžeta cenama trostruko višim od prosečnih frizerskih.“

Dana 28. januara u 19 časova u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu je promocija nove knjige Olivere Jovanović pa za ljubitelje precizne rečenične konstrukcije i zanimljivog izbora iz vokabulara, ovo je obaveštenje da zabeleže sebi u mobilne da im podsetnik zvrcne blagovremeno i ne propuste tu promociju.
U haosu na književnom nebu i zemlji i podzemlju u ovo doba, Olivera Jovanović piše izuzetno, a ni nalik na one koji mrcvare srpski jezik dok sebe nazivaju književnicima. Posle izvesnog broja godina, onda kada se napravi pristojna vremenska distanca prema književnim delima našeg doba, ako Srbija opstane kao nezavisna država, njeno pisanije će iskočiti kao obavezna školska lektira, kad vam ja kažem tj. ne kažem, nego tvrdim.
Ovo je njena prethodna knjiga i prvenac pa ako niste pročitali, pročitajte i posle toga ćete, ako ste pametni, lako odlučiti da pratite i dalje njen rad.
http://kult-portal.com/na-putu-i-malo-posle/

Budi me jutros poštar zvrndanjem po interfonu, a ja nadrndana i sa upaljenim desnim delom lica od biciklanja po zimoći prethodne nedelje, čim sam čula ko je, odmah pitala ima li nešto za moje ime i broj stana, a on odgovara: ,,Nažalost, nema“.
Iju, čuj ,,nažalost“. 😃 Obradovao me uz nažalost. Zaključujem, bez ikakvog susreta sa poštarom da je u pitanju neki nov poštar i da ni najmrzovoljnija ne zvučim na interfonu kao neko ko je skoro deceniju osim računa za plaćanje koji su ok, dobijao gomile omraženih mi plavih koverata sa izvodima iz totalno ludih sudskih postupaka.
Zamalo da otvorim ulaz uz komentar: ,,Hvala na komplimentu.“ Ali sam oćutala zahvalnost jer novajlija to ne bi razumeo za razliku od prethodnika koji mi se izvinjavao kad god dođe i zajedno sa mnom kritikovao nasilnu paravlast i za razliku od one osetljive kurirke iz suda koja se rasplakala na vratima posle nekoliko susreta i opsovala svoj posao i situacije u kojima mora da ostane profesionalno čvršća.
Kad se već obazreh na pismonoše i pisma, pade mi na pamet činjenica da je baš bezveze što je došlo doba kada nam u sandučiće ove stvarne metalne stižu samo neki štrecovi, a sve lepe poruke, pisma, čestitke profuraju nekako neprimetno kroz virtuelni svet što u virtuelno sanduče što direktno na račun banci čija me porukica o ,,uplata na račun“ nikada ne obraduje dalje od sitnog osmeha dok su me papirne poruke, čestitke i papirna pisma raznih drugova i drugarica iz svih krajeva SFRJ i šire Evrope radovale čak do trčanja dvokoraka preko dvostepenika kako bi se što pre stiglo do sobe da ih pročitam, prelistam, pregledam, požurim da odgovorim, zahvalim, nazovem, pošaljem.
Mislim se, šta ako poželim nekom da pošaljem i pošaljem pismo (čak i sa parama unutra ili nekim poklonom), u Srbiji 2019. i kasnije, a on se prepadne od pošiljke kao ja što sam se godinama prepadala od plavih koverti na svaki nenajavljeni jutarnji zvuk zvonceta? Ono bolje da ne šaljem jbg… ili se valja prethodno najaviti iznenađenje za svaki slučaj jer ko bi ga znao u ovom nečovečanskom periodu šta ko očekuje ili ne očekuje, želi da dobije ili da izbegne.
Kakva je to trauma od ,,državnih“ ustanova jbteee! 

Čestitanje dana Republike Srpske se osuđuje kao govor mržnje što je otprilike necivilizacijski napredak ka ućutkivanju Srblja. Spremite se za 8. mart pažljivo da se čestitke ne protumače seksistički i ne zaboravite da uvrstite u čestitku i sva stvorenja koji se osećaju kao žene, ne diskriminišite.Vodite računa kako čestitate odlazak u penziju, čuvajte se optužbi za starosnu diskriminaciju.Biranim rečima čestitajte rođenje deteta jer možda neka turbofeministkinja nije blagovremeno abortirala pa će se naljutiti.Strogo pazite kada vas neka buca pita kako joj stoji haljina i recite ,,lepo“, ništa više.O odlasku u vojsku ne treba ni da vas podsećam da ne čestitate da ne biste bili optuženi za podstrekivanje bratoubilačkog rata na Balkanu.Sve u svemu, umuknite. Bezbednije je.

Naravno,kao i svakog Božića, dok svet pravoslavni odmara, ja spremam kolače jer da sam ih spremila sinoć, pojela bih ih noćas pa ne bih imala za Božić ništa slatko.
Kad već spomenuh kolače, pamtim iz detinjstva da je uvek na Badnje veče bilo najboljih mogućih kolača pred crkvom jer su se sve vlaške babe iz okolnih sela utrkivale koja će da spremi bogatije kolače; to nisu bili oni obični suvkasti kolači ,,za goste“, nego mekani, kremasti veliki, visoki, široki, sa pravom čokoladom, kolači ,,za pred popa i pred širu lokalnu javnost“. Svako praseće pečenje zaključano u tetkinoj sobi dedine kuće i grickanje oraha pred običan prebranac i neželjenu bundevaru i stajanje u crkvi lakše sam podnela znajući da će kolači odmah posle ponoći da se dele. Možda to nije baš neka hrišćanska radost, ali jeste radost za nas koji smo bili debela ješna deca.
Pa nije sad baš da pamtim neke Božiće samo po kolačima. Jedan Božić pamtim i po hladnoći i nemanju klope, nikakve. Te godine mi je dete ležalo u bolnici i Rusi prekinuše gas (ne sećam se zbog čega, nisam pratila tih dana) i pre pravog otpusta iz bolnice, rekoše nam na dan Božića tamo u Dečijoj da se odmah spakujemo i odemo kućama da bi, diskretno sam saznala, ,,objekat bio pod manjim opterećenjem kada politička delegacija pokrajine dođe u posetu“ u prekratkom roku od samo par sati ranije najavljenu za taj dan. Na brzaka su raspakovali desetine radijatorčića na struju i rasporedili po sobama dok smo se mi mame sa malim pacijentima hitro pakovale za ,,uklanjanje“ odatle. Jedva sam odledila auto koji je celih 10 dana pre toga stajao na bolničkom parkingu, prevezla dete u leden stan, shvatila da je frižider skroz prazan jer je boravak u bolnici trebalo da se završi zapravo celih pet dana posle Božića pa nismo ni znale da ćemo Božić provesti kod kuće, skuvala sam supu iz kesice i ugrejala prostor klima uređajem i, oprosti Bože, psovala i Pajtića i celu žutaćku ekipu zbog koje su doktori poludeli od panike tog jutra. Tada smo Božić proslavili sutradan jer jbg.
Sećam se i Božića kada mi je nameštena krivična za delo koje nisam počinila stigla na Badnji dan i usrala praznik. I tada sam psovala žutaćku političku bagru, Bože mi oprosti na tome.
Žuti bili pa prošli, ne vratili se nikad u vlast ako Boga ima da bi nam svaki sledeći Božić bio lepši od svih prethodnih.
Pa, molim Boga za oprost što sam psovala o nekim Božićima i što kolače spremam sa namernim zakašnjenjem da bi opstali bar do kasnog popodneva danas.
Srećan vam Božić i ceo predstojeći prirodni ciklus svima koji ste ovo pročitali do kraja iako vam nije nužno. Srećan Božić u odmoru i veselju i verujućima koji nisu naleteli na ovu ispovest. Srećan Božić i onima koji ga ne podnose i njima želim da ga provedu na radnim mestima kao i svaki drugi njima nebitan dan u skladu sa njihovim neverskim običajima.

Samo što sam noćas čvrsto odlučila da idem ukorak sa okolnim svetom, da se lepo odmah izjutra prikačim u Fejsbukovac, Tviteranu, Viberiju i ostale moderne države, odaberem najsjajniju animaciju iz instant privatnih poruka i u dva tri klika načestitam se svima Badnjeg dana, kad jutros, odjednom, sve je to palo u vodu, najšareniji kutak u stanu mi je brže privukao pažnju i dohvatila sam se svebojne pamučne tkanine od mnogo metara, sašila posteljinu za dva ležaja, izvadila bundevu i jabuke iz zamrzivača, spremila materijal za pitu za večeras i kolače za sutra, poređala po kuhinji i umalo zaboravila sinoćnu čvrstu odluku i reko’ neću vala da se ne načestitam po internetskoj zajednici, ali ne mogu da brkam po porukama i tražim najkič kad više volim slova pa čestitam nam svima Badnji dan, u porodici ga proveli do uveče, uveče u crkvi, posle ponoći oko vatre u crkvenom dvorištu sa porodicom opet, kuća da bude uredna za sutra i snabdevena, najdraži ljudi najbliže, ideje pažljivo poređane po prioritetima, ljubimci siti i sve ovce na broju… jer kako dočekamo Božić, takva će nam biti godina. Zdravo, živo! 🥳

Pesmica o ženi čiji svaki rođendan 31. decembra meni neuporedivo veća radost od belosvetske proslave promene broja godine u administraciji.
Živela i naslavila sejoš mnogo rođendana.

Slavljenica

Slučajno sam upoznala
još kada sam bila mala
jednu ženu meka srca
iz koje dobrota vrca.
Ta je gospa skromna, fina
pristojna joj i rodbina
iz stabilne kuće gde su
radom postali što jesu.

Netipična jedna teta
koja retko zanoveta,
zazire od mutnog sveta
koji petlja i kleveta
i za pare malo mari
jerbo voli lepše stvari
kao što je dečija cika
Ili igla koja štrika,
polje, biljke raznih sorti,
ne odoli slasnoj torti.

Šta će čuti vešto bira.
ne sve što joj se servira,
zna odakle sunce sija
pa joj zato uhu prija,
od vulkana do izbora,
vest iz istočnih izvora
jer kad bi da vesti čuje
zapadnjačkim ne veruje.

Ta se žena čudom čudi
zašto dokoni su ljudi
te gledaju rijalitije,
zar im vreme drago nije
kada ka tv-u odu
da uhvate epizodu.
A nju nešto drugo brine:
izvorište Star’ planine
hoće l’ preteknuti isto
netaknuto, sveže, čisto.

Njoj je jasno da je Juga
bila kredit sa kamatom
od duga do većeg duga
s nametnutim, tuđim ratom.

Čak ni sada, posle svega,
u gomili koječega,
u narodni pala nije
haos usled tranzicije.

Ta je žena duša čista.
Zbog nje posebno zablista
poslednji decembra dan
kada joj je rođendan.

Pa tog dana, dok je slavlje,
poželim joj dobro zdravlje,
a znajući njenu sortu,
sklepam joj i čoko-tortu.

Oduvek sam se čudila kad čujem razne naše ljude iz Srbije kako razgovaraju sa strancima u Srbiji i snishodljivo se prebace momentalno ili na nekakav engleski ili bar na mlataranje rukama i nogama u čežnji za što bliskijim uspostavljanjem kontakta sa strancem pa makar to bilo na relaciji od sat dva vozom između dva mesta. Možda bih i razumela njihove motive za takvo nametljivo ponašanje kada bih čula da od stranaca bar traže neke zanimljive informacije o mestu porekla tog stranca, da nauče nešto novo i na brzaka ukoliko ne mogu da odu u tu zemlju iz bilo kog razloga, ali ono što ne mogu da shvatim je njihove uvek glavne izjave nekom strancu i uporno vrćenje oko jedne te iste teme:
,,Ju nou, brader, in Srbija not mani, ui pur, laki ju jer from Ingland/Frens/Amerika/Džrmani…“

Slušam tako i čudim se šta im koj’ moj kukaš tu, majmune, šta očekuješ? Možda misliš, uz taj uvek blentav smešak dok ti iz kurtoazije sluša tu besmislenu, za njega potpuno irelevantnu jadikovku, uhvatiće se tvoj sagovornik svog novčanika da ti udeli nešto kintice bar koliko da već jednom umukneš na temu koja ga ič ne interesuje?

A toliko toga ima što stranci usled nedovoljne srpske reklame ne znaju o Srbiji, a trebalo bi da znaju ili što oni pod redovnom, predugom, prejakom i preširokom antisrpskom propagandom znaju, a trebalo bi da se opovrgne… O tome im govoriti.

Posle relativno napornog dana od zore rane prvo kod lekara pa na poslu (da, zimski raspust je počeo za učenike, ne i za profesore, čisto da se zna), posetila sam banku da pročavrljam sa onim komšinicama zaposlenim tamo o svojoj kreditnoj sposobnosti i da pokušam napokon da shvatim šta je taj euribor koji uporno čujem kao ,,e, udri bor“ iako znam da to ne znači, oko 4 popodne napokon sam stigla kući dok je Mila sa drugaricama šetala psa po naselju. Sedam da popijem kafu i zvrcnem Milu da dođe kući i ona mi odgovori da su blizu zgrade i stižu ubrzo.
Prošlo je nekih pet minuta od tog razgovora i zazvoni mi mobilni i pomislila sam eto je zove da pita da joj dođu drugarice u goste, ali vidim, nepoznat mi broj, nije ona, javim se.
,,Halo?“
Nepoznati dečački glas: ,,Da li je Vaš pas Munja?“
Ja: ,,Da, a ko je to?“
Nepoznati dečački glas: ,,Rekla mi je Ana da Vam javim da je Vaš pas Munja poginuo.“
Ja: ,,MOLIM? 😮😟 KOJA ANA? ŠTA SE DESILO? MUNjA JE SA MILOM. KO JE POGINUO? GDE JE MILA? ŠTA SE DESILO? KO JE TO? GDE JE MILA?😱😱😱“

Klinac prekinuo vezu.

Srce je počelo lupa kao da će izleteti kroz gušu, potrčala sam mahinalno ka terasi, ali su mi se odsekle noge pod kolenima i pala na kolena, ustala, otrčala do terase, nabadala brojeve u mobilnom, mašila, psovala svoje smotane prste, strpala mobilni u džep, izletela kao mahnita iz stana, u trčanju ispritiskala dugme od lifta bez namere da ga sačekam, sletela bezglavo niz stepenište, očešala komšiju pored sandučića u ulazu i unezvereno izletela iz zgrade a pred zgradom, stižu ka meni Mila, Munja i tri drugarice.
Od pretrpljenog šoka, samo sam se ukočila i izbuljila u njih, čučnula usled nestabilnosti tela i počela da jecam nezaustavljivo:
,,Pa, gde ste, gde ste!“
Sve četiri su se prvo zabezeknule, začudile, sablazule, a onda krenule da me teše, kuče je počelo da mi skače po leđima, a ja nisam mogla da ustanem dok se sita ne isplačem.
Ispostavilo se da je poziv bio od dečaka iz komšiluka koji se posvađao sa Milom oko neke dečije gluposti i rešio da se poigra na njenu štetu tako što će prepasti njenu majku, sinula mu ideja kad je već imao taj broj telefona negde zabeležen ranije dok Mila nije imala svoj telefon i dok su bili bolji drugari… izmislio neku Anu, izmislio priču, odigrao deran kratko morbidno kolce po živcima van svoje familije. 😡
Klipan me je ladno skratio za bar pet godina života.
Još uvek, evo već satima, osećam malaksalost zbog pretrpljenog naglog straha.
Zaslužio je bar deset vaspitnih dok mu se stražnjica ne zacrveni kao majmunu i bar tri godine da ga ,,deda mraz“ zaobiđe.
Ali sam obećala ćerki i drugaricama da neću da se preganjam ni sa njim ni sa njegovim roditeljima, da ne komplikujemo dečije zavrzlame… pa ‘ajd, obećao posle porukicom da neće nikad više.
Htedoh reći, zapravo, da je batina iz raja izašla.

Jedino što je štetnije od priučenih glumaca u politici (političarima) su ovi glumci po vokaciji tj. školovani za obmanjivanje u umetnosti koji sa tim svojim znanjima i veštinama umesto u umetnost, nasrtljivo uleću u politiku.