Volela bih da se fakultetskim diplomama ozvaničeni intelektualci, koji se pod bilo kojom strukom, zanimanjem, vokacijom, profesijom dotiču jezika i književnosti, podele u dve vrste:
1. oni koji sastave dugačku rečenicu koja se sluša/čita u jednom dahu i prima bilo u tišini ili zvučno nekom svojom latentnom ustalasanom intonacijom, rečenicu koja je od početka do kraja jedno trčanje od tuposti do mudrosti i čija tačka na kraju nije kraj nego vrata duši ka bezbroj Bogu milih ideja, bilo starih nedorečenih ili novih još uvek nesročenih.
i
2. one potpune smorove koji izlažu predugačke rečenice tako da ti dođe istovremeno i da spavaš i kakiš proliv ili da ga mlatneš u ta presušena usta da mu se verglanje jezikom momentalno zaustavi da se prekine to verbalno nasilje nad tvojim životnim trenucima ili da mu prelepiš flaster preko usana te daš olovku u ruke da sve sve svoje potrebe za govorom preusmeri sa ljudi na maltretiranje neosetljivog papira i poštedi ti živce od tog napornog prezamotavanja rečeničnog sadržaja u formalističke oblande sastavljene od poštapalica i digresija u koje upadaju izgubljeni u grču svoje prenapete prefinjenosti kojom ti visokoparnim stilom iritantno paraju površinu ušiju i ne dalje od toga, a otupe ti pozitivna osećanja.
A slušaocima/čitaocima se onda lepo ugradi crveno i zeleno dugmence pa kad progovori intelektualac 2, klik na crveno, a kad progovori intelektualac 1, klik na zeleno.
I još jedna ideja: ne kombinovati vrste 1 i 2 istom prostoru u isto vreme nikako.