Oduvek sam se čudila kad čujem razne naše ljude iz Srbije kako razgovaraju sa strancima u Srbiji i snishodljivo se prebace momentalno ili na nekakav engleski ili bar na mlataranje rukama i nogama u čežnji za što bliskijim uspostavljanjem kontakta sa strancem pa makar to bilo na relaciji od sat dva vozom između dva mesta. Možda bih i razumela njihove motive za takvo nametljivo ponašanje kada bih čula da od stranaca bar traže neke zanimljive informacije o mestu porekla tog stranca, da nauče nešto novo i na brzaka ukoliko ne mogu da odu u tu zemlju iz bilo kog razloga, ali ono što ne mogu da shvatim je njihove uvek glavne izjave nekom strancu i uporno vrćenje oko jedne te iste teme:
,,Ju nou, brader, in Srbija not mani, ui pur, laki ju jer from Ingland/Frens/Amerika/Džrmani…“
Slušam tako i čudim se šta im koj’ moj kukaš tu, majmune, šta očekuješ? Možda misliš, uz taj uvek blentav smešak dok ti iz kurtoazije sluša tu besmislenu, za njega potpuno irelevantnu jadikovku, uhvatiće se tvoj sagovornik svog novčanika da ti udeli nešto kintice bar koliko da već jednom umukneš na temu koja ga ič ne interesuje?
A toliko toga ima što stranci usled nedovoljne srpske reklame ne znaju o Srbiji, a trebalo bi da znaju ili što oni pod redovnom, predugom, prejakom i preširokom antisrpskom propagandom znaju, a trebalo bi da se opovrgne… O tome im govoriti.