Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se

Noge smora

Ево има већ деценија од кад се питам зашто људи, а најчешће жене, на разним лепим местима, а најчешће на мору, фотографишу своја стопала у сред пејзажа, а не пејзаж без стопала. 
Ок, јасно ми је да је то оно нешто типа не би да прикажу свој лик, своју лепоту или ружноћу, своју згодноћу или целулит, штите своју приватност или шта већ, али зашто онда не фотографишу само пејзаж без тих својих ногу и стопала?
Кад год видим те фотографије са стопалима која прекривају пејзаж, уместо мириса мора, шуме или земље, траве, дрвећа и цвећа, сугестивно кроз екран осетим туђи смрадеж ногу, преживљавам сва туђа бактања заноктицама и турпијањем пета, понекад се и забринем хоће ли им папуче, сандале или чизме издржати до краја авантуре с обзиром на чест неквалитет обуће онда када су та стопала обувена… све у свему, ја на тим сликама видим стопала, не зато што не желим да видим пејзаж, него зато што једноставно те рaзне ноге прекрију пејзаж или бар прекрију основни шири средњи део пејзажа.
Прошле године на оној плажи Кадзики (тамо у Грчкој, плажа исти крш као монтенигеријска, само море нешто лепше, али једнако досадно под водом) е, на тој плажи помислила сам тог јутра  о таквом стопалском фотографисању и рекох сестри: ,,Замисли сад ја усликам тако ове своје ногуџе и то посебно сваку и имам две фотке, за прву фотку би била тема: ,,Лева без чукља“, а назив друге фотке би био ,,Десна с чукљем“, свеједно да ли је иза море или тераса). Суви реализам.
И као људољубац у већинском проценту свог бића, кад видим такве фотографије, очитам строгу буквицу оном хејтерском делу себе: ,,Ајдеее, шта ти је сад гадно, то су ноге, имаш и ти ноге, није грозно, ћути ту, не лажи, како ти смрде кроз екран, ма даај, не закерај, види како је лепа папуча, у ствари није, али ајде, можда је удобна, добро де, разумем, грозно ти је наметање којекаквих стопала у твоје видно поље, ок, мисли да смрде, бљуцни и на заноктице и на шпицасто турпијање испод нападног лака, ма бљуцни на све само молим те, молим те не коментариши, УМУКНИ!“
На крају крајева, ипак успем да ућуткам ту мањинску намћорку, Богу хвала. Ко зна шта би било када бих је пустила да увек и свуда истртља све што мисли… 😵 бар не под туђим фотографијама, овде јој мало дам луфта, само мало, дозирано, таман толико колико да ме онај пренапето хипердушебрижни админат друштвених мрежа не изблокира.