Osim uže porodice, malo je osoba koje stvarno volim, ali baš malo, ma zastrašujuće malo. Od mnogo ljudi na svetu, nisam uspela da pronađem više, a potrudila sam se zaista. A te što volim, volim ih od sveg srca. Izabrala ih je moja duša ni ne pitajući me za neke konkretne razloge niti postavljajući precizne kriterijume koje bi te osobe zadovoljile.
To su jednostavno osobe u čijem prisustvu mogu provesti mnogo sati sa uživanjem. Sa ostalim ljudima to ne mogu. Ostale mogu samo da simpatišem ili antipatišem kao bolje ili lošije stereotipne uzorke raznih grupa iz narodne mase, to mi je maksimum osećanja prema njima. Do sat dva izdržim sa takvim ,,ostalim ljudima“ i to pod uslovom da ne moram sve to vreme sa njima da pričam niti da ih slušam niti da ih gledam, dovoljno je da su mi u fizičkoj blizini i čim premaše oko sat manje više, dođe mi da bežim, guši me i njihova pojava i njihov zvuk, ma sve. Obično pobegnem u najbližu praznu prostoriju ili kući ili negde napolje, obično gde ima drveća ili bilo gde na ulicu gde se sve što se dešava okolo može svesti pod običan saobraćaj pokretnih živih ili mehaničkih elemenata, a kada je blizu voda, to najviše volim, tada pobegnem ka reci.
Voleći te izuzetno retke, uopšte mi nije važno da li su tu negde blizu ili daleko, da li jesmo u kontaktu ili nismo ni u kakvom kontaktu. Bitna mi je zapravo samo činjenica da oni postoje na ovom svetu jer smatram da ga time oplemenjuju.
Ali u toj neizmernoj ljubavi uvek tinja jedva primetna, ali stalna strepnja da se ne desi nešto, ma šta zbog čega bi te osobe nesmotreno ispustile to mnogo ljubavi koju sam im namenila prosto zato što sa tom ljubavlju ne bih znala šta da radim jer nemam kome drugom da je dam, a da je već nisam dala.
Morala bih tu ljubav da bacim, a šteta je.