Posle relativno napornog dana od zore rane prvo kod lekara pa na poslu (da, zimski raspust je počeo za učenike, ne i za profesore, čisto da se zna), posetila sam banku da pročavrljam sa onim komšinicama zaposlenim tamo o svojoj kreditnoj sposobnosti i da pokušam napokon da shvatim šta je taj euribor koji uporno čujem kao ,,e, udri bor“ iako znam da to ne znači, oko 4 popodne napokon sam stigla kući dok je Mila sa drugaricama šetala psa po naselju. Sedam da popijem kafu i zvrcnem Milu da dođe kući i ona mi odgovori da su blizu zgrade i stižu ubrzo.
Prošlo je nekih pet minuta od tog razgovora i zazvoni mi mobilni i pomislila sam eto je zove da pita da joj dođu drugarice u goste, ali vidim, nepoznat mi broj, nije ona, javim se.
,,Halo?“
Nepoznati dečački glas: ,,Da li je Vaš pas Munja?“
Ja: ,,Da, a ko je to?“
Nepoznati dečački glas: ,,Rekla mi je Ana da Vam javim da je Vaš pas Munja poginuo.“
Ja: ,,MOLIM? 😮😟 KOJA ANA? ŠTA SE DESILO? MUNjA JE SA MILOM. KO JE POGINUO? GDE JE MILA? ŠTA SE DESILO? KO JE TO? GDE JE MILA?😱😱😱“
Klinac prekinuo vezu.
Srce je počelo lupa kao da će izleteti kroz gušu, potrčala sam mahinalno ka terasi, ali su mi se odsekle noge pod kolenima i pala na kolena, ustala, otrčala do terase, nabadala brojeve u mobilnom, mašila, psovala svoje smotane prste, strpala mobilni u džep, izletela kao mahnita iz stana, u trčanju ispritiskala dugme od lifta bez namere da ga sačekam, sletela bezglavo niz stepenište, očešala komšiju pored sandučića u ulazu i unezvereno izletela iz zgrade a pred zgradom, stižu ka meni Mila, Munja i tri drugarice.
Od pretrpljenog šoka, samo sam se ukočila i izbuljila u njih, čučnula usled nestabilnosti tela i počela da jecam nezaustavljivo:
,,Pa, gde ste, gde ste!“
Sve četiri su se prvo zabezeknule, začudile, sablazule, a onda krenule da me teše, kuče je počelo da mi skače po leđima, a ja nisam mogla da ustanem dok se sita ne isplačem.
Ispostavilo se da je poziv bio od dečaka iz komšiluka koji se posvađao sa Milom oko neke dečije gluposti i rešio da se poigra na njenu štetu tako što će prepasti njenu majku, sinula mu ideja kad je već imao taj broj telefona negde zabeležen ranije dok Mila nije imala svoj telefon i dok su bili bolji drugari… izmislio neku Anu, izmislio priču, odigrao deran kratko morbidno kolce po živcima van svoje familije. 😡
Klipan me je ladno skratio za bar pet godina života.
Još uvek, evo već satima, osećam malaksalost zbog pretrpljenog naglog straha.
Zaslužio je bar deset vaspitnih dok mu se stražnjica ne zacrveni kao majmunu i bar tri godine da ga ,,deda mraz“ zaobiđe.
Ali sam obećala ćerki i drugaricama da neću da se preganjam ni sa njim ni sa njegovim roditeljima, da ne komplikujemo dečije zavrzlame… pa ‘ajd, obećao posle porukicom da neće nikad više.
Htedoh reći, zapravo, da je batina iz raja izašla.