Nasilje među školskom decom, nadležnosti u rešavanju konflikta
Najvažnije je da roditelj prepozna šta bi kod njegovog deteta moglo biti povod za nasilno ponašanje nekog drugog deteta ili dece prema njegovom detetu. Čak i kad ne postoji razlog, uvek postoji neki povod koji deca u svojoj nezrelosti shvataju kao razlog svog ponašanja i u njemu pronalaze čak i načine da formulišu opravdanje za svoje postupke. Povodi mogu biti razni, od fizičkog izgleda ili materijalnog stanja, preko psihičkih osobina deteta žrtve pa sve do nekih još trivijalnijih različitosti dece žrtava od ostale dece. Npr. u slučaju mog deteta, razlog za prozivke je bio to što nije dovoljno pomodna u poređenju sa svojim okruženjem u školi, trivijalniji povod za iscimavanje nečijeg duševnog mira možda ni najmaštovitiji psihopata ne bi uspeo da smisli, ali eto, kod dece čak i nepomodarstvo može biti povod za neku vrstu nasilnog ponašanja samim tim što su nezreli za samostalnu, a pravilnu procenu moralnih normi. Možda je zato mom detetu bilo lako da se izbori sa prozivkama jer je pomodarstvo samo po sebi pojava koja se lako odbaci kao besmislica. Neko drugo dete biva maltretirano npr. zato što je debelo ili zbog neke druge specifičnosti u fizičkom izgledu, neko treće zato što ima izanđalu odeću usled siromaštva, nego peto zato što ima ponašanje ili izgled sličan onom što mnoga deca pojme pod izrazom: ,,štreber“ (mada najčešće to pogrešno pojme jer ne razumeju pravo značenje tog izraza).
U svim ovim raznim situacijama, bilo da je povod trivijalan kao što je nepomodarstvo, teško nepromenljiv kao što su na primer fizički izgled, socijalni status ili donekle promenljiv kao što je na primer ponašanje deteta u društvu ili stav deteta prema okolini, prvo i osnovno je da roditelj deteta žrtve pokuša vaspitanjem sopstvenog deteta da kod deteta otkloni nesigurnost u sebe ili stidljivost ili neku drugu osobinu koju neko drugo dete ili deca zloupotrebljavaju kao slabu tačku tog deteta. Ako je to teško ili nemoguće, onda problem prevazilazi moć jednog roditelja i za pomoć u roditeljstvu se može obratiti ustanovi, školskoj, medicinskoj ili socijalnoj (bolje je tako reagovati, nego čekati da se roditelj deteta nasilnika seti da prijavi svoj problem u vaspitanju jer u najvećem broju slučajeva, roditelj dece koja vrše nasilje neće samoinicijativno svoje vaspitačke probleme prijaviti ustanovama jer on te probleme najčešće ne prepoznaje blagovremeno).
Sve te tri vrste institucije u problemu tog roditelja moraju sagledati sve okolnosti i ubaciti sve učesnike u rešavanje problema, i decu žrtve i njihove roditelje i decu nasilnike i njihove roditelje. Rešavanje takvih problema se dešava onda kada radnici ustanova postupe pravilno, a problemi se ne reše ako radnici tih ustanova ne postupe pravilno. Pošto su radnici pomenutih ustanova zvanično osposobljeni da probleme u vezi sa nasilnim ponašanjem dece reše pravilno, ali precizno u zakonskim okvirima svojih nadležnosti, svako nerešavanje problema ili izlaženje iz zakonskih okvira nadležnosti onda kada se roditelj deteta žrtve obratio sa pomoć ustanovama, realno bi trebalo da se stavi na teret zaposlenih u tim ustanovama. Roditelj je samim obraćanjem za pomoć prihvatio svoj deo odgovornosti i napravio svojevrsno formalno priznanje da ne ume sam da reši probleme svog deteta. U takvim slučajevima, na radnicima socijalnih ustanova je zadatak da besprekorno procene ima li ikakvih propusta tog roditelja, ukoliko ih ima, radnici socijalnih ustanova takvom roditelju su dužni da daju kvalitetan savet za buduće postupanje sa sopstvenim detetom. Radnici socijalnih ustanova su u obavezi da isto tako besprekorno procene i propuste roditelja nasilne dece te daju kvalitetan savet tim roditeljima za buduće postupanje sa sopstvenim detetom. Roditelji koji se ne pridržavaju takvih saveta, trebalo bi da snose zakonske sankcije, a socijalni radnici koji daju savete čije primenjivanje dovede do lošeg ishoda, jednako bi trebalo da snose zakonske sankcije za svoje propuste.
Ono što školska ustanova u takvim situacijama može uraditi je da kao što socijalni radnici rade sa roditeljima, zaposlenici u školama rade sa decom. Školska ustanova ne može da vaspitava roditelje ukoliko nije namenjena obrazovanju odraslih niti ikako može da prevaspitava bilo koje dete koje nije u nadležnosti te škole, tj. nema direktnog vaspitnog uticaja na decu u drugim školama. U tom smislu, moralni zahtev svim prosvetnim radnicima u školama je da svaki nagoveštaj nasilja nad nekim detetom blagovremeno prijave pedagoško-psihološkoj službi koja preduzima dalje korake da se takvo nasilje spreči. Predmetni nastavnici teško mogu primetiti nasilno ponašanje dece osim ako se ono ne dešava upravo u učionici u kojoj predaju svoj predmet. Nešto više, razgovorom sa decom, može otkriti učitelj ili odeljenski starešina. Međutim, i jednima i drugima su saznanja o ponašanju dece prostorno ograničena na učionice jer nastavnici upravo tu obavljaju rad sa decom, u drugim prostorijama škole obavljaju administrativni deo posla u koji deca nisu uključena.
U drugim delovima školske ustanove, odgovorni da primete ono ponašanje đaka koje je u njihovom krugu zaduženja su dežurni nastavnici (po vremenskom i mesnom rasporedu) ili radnici obezbeđenja ili školski policajac. Oni takođe imaju obavezu da svoje primedbe prijave pedagoško-psihološkoj službi ili upravi škole. Dalji direktan uticaj na sprečavanje nasilnog ponašanja među decom je predmetnim nastavnicima praktično onemogućen zato što jednostavno nemaju uvid u celodnevno kretanje tuđe dece, nego taj uvid imaju samo u vremenskim i mesnim okvirima svojih radnih dužnosti, na času ili u hodniku (po rasporedu dežurstva) kada je nasilno ponašanje učenika retko i najčešće pojavni oblici takvog ponašanja u učionici najviše zavise od toga koliki je stepen discipline na času predavač uspeo da uspostavi. Što je stepen discipline veći, to je manje načina da predavač stekne uvid u odnose među učenicima jer se u tom slučaju najveći deo rada na času odnosi na predmet koji se izučava, a ne na međusobne zađevice između đaka. Samim tim, što je kvalitetnije organizovana nastava na času, to su međusobne zađevice između đaka manje uočljive jer je đacima pažnja koncentrisana na saznajne aktivnosti koje ne podrazumevaju interakciju učesnika zasnovanu na ličnoj međusobnoj simpatiji ili antipatiji ili nekim drugim odnosima i osećanjima.
Medicinska ustanova može da dijagnostifikuje povrede (ako ih ima), psihološki profil ,,deteta žrtve“ kao i psihološki profil ,,deteta nasilnika“ i tu joj se otprilike završavaju nadležnosti u vezi sa rešavanjem nasilnog ponašanja među decom osim onda kada to ponašanje prelazi okvire društvene pojave i zadire dublje u medicinu kao psihijatrijski, duševni ili neki preciznije medicinski problem učesnika tj. osim u situacijama kada je moguće postaviti medicinsku dijagnozu učesnicima i kada se problem može rešavati medicinskim sredstvima lečenja.
Zbog raznih besmislenih delova utrapavljenih formalističkih protokola nametnutim školskim ustanovama (kao) za sprečavanje nasilja upravo i izostaje lako i brzo izricanje ukora i sve se svodi na nekakva tupljenja sa pepsi službom i na zapisnike. Novotarije na veoma podmukao način sve više predstavljaju otežavajući postupak za sprečavanje nasilja. Neko kao da je namerno slepo uvezao najgluplji mogući način ,,rešavanja“ koji vodi nerešavanju.
Dakle, glavna poluga u rešavanju konkretnih slučajeva nasilništva među decom je isključivo direktna komunikacija između dece, ako to ne valja, direktna komunikacija između roditelja dece, ako to ne valja, direktno angažovanje SZCR i MUP-a kao i kod svih ostalih kriminalnihi radnji. Škola u svemu tome treba da bude preventivni vaspitni činilac koja može vaspitno obrazovnim radom da usmerava decu kako da se ponašaju, ali i vaspitni činilac kojem je potrebno odrešiti ruke u izricanju vaspitno-disciplinskih mera u okviru školovanja upravo zato da bi te vaspitno-disciplinske mere delovale preventivno i sprečile eskalaciju problematičnog ponašanja nekog đaka. Škola nije i ne treba da bude nekakav administrativni ,,činilac“ koji retroaktivno i formalistički rešava pravne zavrzlame onda kada se one već dese između dece roditelja sa višegodišnjim vaspitnim propustima i dece žrtava nasilništva jer nasilništvo je kriminalno delo (u bilo kom uzrastu da se vrši) i kada ono postoji, to je oblast za delovanje MUP-a i za delovanje sudstva prekršajnim ili krivičnim gonjenjem punoletnih učesnika (u slučaju maloletne dece, te punoletne osobe su roditelji nasilne dece).