Lisine, mesto koje teče

Сањала сам једно место претпрошле године једне ноћи пред јутро. Сваки детаљ тог места је био удобан, а атмосфера рајски опуштена. Воде је било на претек, поточића, водопада, језерце неко… Упамтила сам неке дашчане табле са ћириличним смерницама и неке кућице и још по неку неодређену слику, али слике мање више, него упамтила сам диван осећај који сам у сну имала у том месту. У том месту је све било једноставно, пријатно, чисто и удобно, да, удобност је прави опис за то. У сну сам се питала да ли ми ишта недостаје у том месту, а онда сам схватила да ми недостају ,,само“ равне и широке стазе ра ролерање, али чак ни то није неки битан проблем кад је већ место толико пријатно. Пробудила сам се уз чврсту намеру да откријем где сам то била у сну, да пронађем то место на јави ма колико других посетила пре него што га нађем. Знам да је негде у Србији, али не знам где. Обишла сам Србију по скоро свим њеним ћошковима, али није ми остало ниједно кристално јасно сећање о неком таквом месту па сам одлучила да, део по део, мањи или већи, обиђем Србију поново у нади да ћу успети да препознам то што сам сањала и ископм неки рјски кутак себи за мирну старост.

Путовала сам тамо амо по Србији после тог сна, али ниједно од посећених места није било то тражено иако су сва била лепа на свој начин. А онда сам у неко глуво доба ноћи у некој интернетској објави једног контакта из Фејсбуковца, видела фотографију која ме је неодољиво подсетила на тај сан. У то исто глуво доба ноћи, пронашла сам детаљније податке о месту приказаном на фотографији, укапирала да сам већ одлазила тамо некада пре и у ситне јутарње сате ископала преноћиште са доручком најближе приказу са фотографије и резервисала одмах.

И тако сам много година после прве две посете Лисинама отишла поново тамо јер појма немам шта сам ја пре то посетила кад се скоро ничега не сећам од кад сам тамо била још ономад давно са блентавом дечијом пажњом и без фотоапарата.

Возим тако ја према централно-источној Србији и све се питам где су ти очајни путеви на које многи аутошовинисти кукају (аутошовинисти – нема везе са аутом као превозним средством, него са префиксом ауто прилепљеном за реч шовиниста, термин за, како да објасним, ‘ајд отприлике: као сам себе шовинистички пљујеш као да си нижа раса, најгора наказа… то је као неки поремећај шта ли… не знам, несам чколовала за ту животињску врсту, али покушаћу да схватим некад касније кој’ је андрак таквима, сад ме мрзи да се њима бакћем). Путеви према Лисинама (кад се иде са севера) сасвим су пристојни, имају довољно ознака да се ми смотани у простору ипак снађемо без много лутања, нема проблематичних места са којекаквим опасним рупама… Ипак, на прилазу Лисинском водопаду Бук, на неколико стотина метара (нисам баш сигурна у своје процене метраже) од скретања лево (тамо где је за Ресавску пећину десно), нацртао се неки мост са избаченим металним деловима и ту се мора спорије прећи да не би страдале гуме.

Оно што ми се посебно свиђа у овој области је што се са једне полазишне тачке, ту око тог водопада, може лако и без много пара обићи и свашта около што је на малој удаљености, нпр. градови Свилајнац, Деспотовац, Јагодина, Ћуприја, Параћин, Водопад Прскало, Раваница, Манасија и свашта још успут. Пола тога сам пропустила овог пута јер, невероватно, али истинито, кад се поквари ауто око Ускрса у том крају, нема ни једног јединог аутомеханичара који би пристао да прочепрка око кола на ни на први (нормално), ни на други (нормално), ни на трећи (претераше га) дан Ускрса па смо морали да више од пола планираног баталимо до следеће прилике.

Ипак, колико толико утисака о том крају је сабрано.

Утисци:

1. Водопад Бук је прелеп и прегласан и прехладан за брчкање у било које доба године, али по некој жешћој врућини, неки делови брзака низводно од њега су таман пријатни да се освеже ноге до колена и за најупорније брчкаторе (одрасле и стабилне) да се наквасе и изађу на сунце врло брзо. Све око водопада толико бруји од брзог воденог тока да се све време има утисак да напољу пада киша чак и кад пржи сунце. То је изузетно пријатно за оне који обожавају да спавају уз звучање кише, а таква је већина људи чини ми се. Ипак, на неуротике би можда гласна вода свуда наоколо деловала узнемиравајуће.
2. Клопа у ресторанима око водопада је отприлике: месо је свуда мање више ок и у довољним количинама за пристојно јешне. Салата је мањкава у ресторану Водопад и солидна у ресторану Лисински рај, а у ,,Извору“ је таман како ваља. У ресторану Водопад је безвезан доручак, укусни ћевапи и пилећи батак и симпатично дискретно батлерско држање најстаријег конобара у екипи, сладолед им је срамотно скуп (80 динара по кугли као да је од злата, а мала је), у ,,Лисинском рају“ обично воле људи да једу пастрмку на жару, ја то не волим па ми се није свидела, али је одлична погача и бела вешалица и савршена љубазност особља нарочито неког конобара Ненада који је толико професионалан у свом послу да се, кад он служи за столом, има утисак да сте у неком врхунском хотелу са сто звездица. У ресторану Извор (горе близу извора водопада) одличан је гулаш, каже народ да им је леп и пасуљ, а сладолед им је по нормалним ценама и укусан, онај обичан фрижидерски, али некако масан таман. Бокал са чистом изворском водом је обавезан на столовима у свим ресторанима наоколо и колико год се обична вода можда неком чинила небитним чиниоцем, таква вода је право богатство овог краја каквог нема много у неким севернијим крајевима па сам одушевљено пила и по више од пет чаша у току једног оброка.
3. Има лепих стаза за обилазак око водопада до извора па назад низводно до доњих ресторана или још низводније се може шетати (надоле се иде путем, а не шумским стазицама) до једног сада непостојећег ресторана на ушћу од којег се виде само трагови пређашњег постојања (кажу мештани оданде да је некад то било као предивно уређено, тзв. елитно место за параше, а онда су га нке штеточине запалиле из ко зна каквих својих побуда или разлога мада и да га нису запалили, вероватно би било свеједно нама непарашима има ли тог ресторана или нема).
4. Пре првомајског пролетерског излета, у току њега и после њега, призори природе око водопада се разликују драстично. Пре тог излетовања, природа је као нетакнута, све је чисто и вода и стазе и ливаде около, ма све, дивно је. У току тог излета, саобраћај је ужасно густ на уским путевима около, посетиоци возе тако да или ће ти одвалити ретровизор или упропастиш кочнице од успоравања и скретања пред бахатима који грабе према излетишту средином уског пута и прилично брзо (ово је био мој избор па се покварио кочиони систем од силног кочења тог излетског дана кад сам хтела да клиснемо из гужве велеграђана који су хрлили у супротном смеру). У току излетовања турбо-фолк потпуно преклопи песму поточних брзака на потезу од извора до водопада. Нашим ушима је то био сигнал да бежимо тог дана где год из тог вашаришта. После излетовања, трагови излетовања су мучни подсетници на то да је цивилизација једно огромно пластично говно које овој планети ич није требало. Ипак, задужени за враћање природе у претходно стање до следеће најезде пролетера, убрзо очисте све скоро па као да се ништа није десило.
5. Деспотовац се може сагледати за само пар сати и од тих пар сати, бар пола сата би ваљало да се проведе у посластичарници Дуга у центру градића јер торте су им одличне. Пробали смо седам разних, усликали најбољу а и остале су њам. Волим слаткише неупоредиво више од сопствене силуете, али не волим било какве слаткише (куповне нарочито не) тако да је та посластичарница једна од ретких до сада у којима ми није било жао пара после једења и мирне душе препоручујем торте оданде. О сладоледу немам појма јер је њега јела Мила која воли ама баш било какве сладоледе и свуда су јој сви сладоледи ок (мислим да би појела било шта ако је ледено и ако се на то метне цедуља са речју сладолед), а мене је мрзело да се после свих тих торти трпам још и сладоледом.
   
   
6. Онај Парк минијатура у околини Деспотовца је занимљив за брзи обилазак и то место још увек није до краја дотерано тако да се не исплати испланирати више од око сат за тамо. Упад је скоро па џабе.
7. Манасија је… мањкава је било каква прича без посете том месту. Манасија је многовековна Србија у сваком милиметру свог камена и у свакој својој уредној травкици около. Оно стрпљиво женско биће тамо које прича о том манастиру је књига одговора на свакаква постављена или непостављена питања и просто је штета посетити тај манастир без разговора са њом или неким сличним оданде. Графити новокомпонованих будалетина на зидовима манастира нису леп призор на оној дивној тзв. ,,краљевско“ плавој боји, боји средине српске заставе, ко зна како некада давно справљеној без новохемије, али и ти графити и потписи будалетина су остали ту као неки информативни показатељ немилосрдних промена кроз историју које су изнедриле такав џиберизам у туризму. Постоје неке много високе и стрме степенице лево од улаза на унутрашњем делу зидина и замолила бих да се њима не пење нико коме је сопствени спокој и живот мио јер је престрашно колико је то степениште високо и стрмо. Негде тамо иза у зидинама, десно од улаза, има оних кугли од камена у једној просторијици зидина и те кугле су занимљиве млађој деци јер им личе на лопте. У манастиру је као забрањено овакво или онакво облачење, али то је свеједно онима који се и иначе пристојно облаче јер нико заправо не закера због трегера или бермуда као што то раде у неким другим манастирима, али ни туристи