Груда

Нисам те видела када сам смело
осмехом детињим лице растворила,
ведро ка небу подигла чело,
очи притворила, речи прозборила.

Тек после спустих поглед ка теби
не бих ли боље видела људе
и опет те тиху приметила не бих
да нису погнуте збуњене луде
блентаво јуриле, у страху журиле
јер их је равна стаза размазила
па сам и ја с’ њима, све којекуде,
једнако безглаво смотано газила.

Тада сам мислила да нема стајања
јер ако станеш, онда жив ниси.
Као под присилом, без нужног кајања,
корак у залету граби док виси.

Ипак сам застала, и то изненада,
збуњена чудном тишином душе,
скоро без осврта заувек растала,
у стању будном, од тих што руше
твоје по теби, а да не хају
што им се даје, а они не дају.

Запазих како истрпиш ћутке
трапаве табане и глупаве лутке
док на канапу дивље се клате
налево лактом, десном да дохвате
и шећерлеме,
и чоколаде…
Све без дилеме,
без здраве наде.

Било ме срам што само стојим,
а још би више да нисам стала
па барем мало овако мала
сузама својим образе спрала
тешећи давно дете што плаче
јер му је криво што није јаче.

Сада те видим, близу и јасно
и мање се стидим јер није касно
да срочим ово признање скромно,
обећам мир и слушање помно
јер желим чути боље и више.
док тело дише и руком пише.

Знам, знам… још ближе морам ти прићи
кад ме препознаш као свој део
и усржиш семе које ће нићи
када га вео зелен ил’ бео
загреје живо до неког пролећа
за дела важна, за дела већа.