Зидови

Није ме зачудило када си побегла,
а нисам ни знала колико то желиш
нити приметила да ту жељу делиш
са зидовима око себе.

Нисам ни чула твој вапај да летиш,
нити сам бринула имаш ли крила
јер си се далеко, далеко скрила
иза зидова око себе.

Није ми жао што нисам смела,
што нисам хтела да ломим нокте
и умарам руке…
Није ми жао што нисам хтела
да напрежем уши за далеке звуке
и схватим муке
кад зидови стежу, када те вежу,
за тло и место обавежу
ти хладни и груби опасачи
кад држе те такву јер они су јачи,
а сметаш им, ипак, квариш им слику
док охоло диве се свом безоблику.

Питам се зато јесам ли крива?
Да ли је ико крив што не желиш
остати овде где ниси жива?

И ја сам зид и нисам крива,
што сам далека и једнако мала
па нисам марила што суза се слива
са неких тамо хладних цигала.

Сад кад си спокојна сама са собом,
зидови смо овде, далеко под тобом
и ту се прсимо како смо снажни,
а сви смо ружни, неважни, лажни.

НЧБ