На Бранковом Стражилову

Бранко, брате, драго моје слово,

дошла сам на твоје Стражилово

да ти исток на север донесем,

рано сунце дому ти принесем.

И детињи осмех блистав водим

из радости новог мрачног доба;

спокој твој кад видим да пребродим

буре трусног живљеничког гроба.

Дунав ме је носио на ’вамо,

мале руке стисле Војводини;

тек када се овде препознамо,

мир је души у шумској тишини.

Цео Ђердап и Kладово сецам,

затежу ми кожу на леђима;

час се тргнем час се тихо штрецам

куд’ ћу ако не вратим се њима.

Све се нешто заносим и журим

да размотам пре нег’ што зажмурим

густе нити што ме разапињу,

натраг вуку, спреда опомињу.

Трагам, тражим тајанствене знаке

који ће ме подсетити ко сам,

обилазим изворе и раке…

Реч и осмех дечји успут носам.

Свуда их је, у свакој ситници

те због њих сам прирасла равници;

иако су нејасни и бледи,

и невидљив знак ми блага вреди.

Разумећеш, Бранко, брате драги,

зашто опет поветарци благи

шапатом ти старо коло плету

у полету док пркосе свету.