Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

Робље демонкратије – Профил корисника 2

(Хронолошки: Профил корисника 1)

 

Екскурзија се примакла и бар десет пута сам у Фејсбуковцу поновила матурантима да не забораве пасоше, да се не креће ујутру, него увече у осам, не ујутру, него увече, да, увече, ма не ујутру, него увече, па већ сто пута сам написала да није ујутру, него увече, не могу да верујем, опет то питање, ма увече се креће, да, увече, у осам, не у шест, осам је 20 часова, а 18 је шест поподне, побркао си, не у 6, у 8, то са 18 је само објашњење да то није исто што и 20, па знала сам, ниси читао цео ред, откуд сад у 4 поподне, одакле сад па та идеја, па то је 16 часова, нема благе везе са осам увече, осам увече је 20 часова, тако је, увече у осам или бројевима 20ч… Питам се да ли да урадим копипејст ,,увече у осам (20ч)“ по целом екрану, можда ће се боље видети. Урадила. А у понуди лепо пише све, али ко ће да чита целу површину А4 плус још десетак редова, много, брате.

Успело је! Нико није дошао на паркинг код Сајма ни ујутру у осам, ни поподне у 4, ни поподне у 6, него су сви били ту увече у 8. Текстуално одрађен посао, за џ, одлично.

Екскурзија одрађена по плану без битнијих одступања. У току екскурзије, навратила сам једном до Фејсбуковца само на кратко да објавим да су сви живо и здраво у очекивању да неко од колега звиркала можда пренесе то управи школе да не брину.

Опоравак од неспавања на екскурзији је трајао више дана, а онда ми је пало на памет да пошаљем ђацима тих неколико фотографија са екскурзије преко Фејсбуковца јер је тако најлакше и најбрже. Поставила фотографије и сетила се идеје о можда корисној употреби тог места.

Видим, тамо на екрану многи постављају линкове према разним вестима па како је већ скоро деценија од кад сам потпуно одбацила ону затупљивачку кутију из живота и стана, не би било лоше да о вестима сазнајем управо на основу интересовања својих сусељана у Фејсбуковцу кад су већ ту наочиглед јер, ваљда, вести које из разних разлога интересују њих можда су таман такве да могле бити корисне и мени јер све држављане Интернетије занимају сличне ствари, ваљда, нисам ни тада била сигурна да је стварно тако.

Хајде да видим шта је то њима битно. Свашта постављају на те своје зидове, 98% некаквих личних вести које ме не интересују, али и 2% неких општеинформативних, безвезан однос. Никакав су извор информација. Шта ме боли уво за то какво је цвеће у башти неког од њих и шта је јео, пио, где је малопре био и када је прднуо или вриснуо или да ли му је клинац стекао петицу на контролном или двојку па је учитељица крива… Побогу, зар ови људи стварно мисле да то што они мећу на заједнички екран интересује иког осим њих самих или можда само њихових чланова породице?

Како сад да направим комбинацију за праћење корисних или бар полукорисних вести, а не ових мозаика туђих приватних исповести, огласа, реклама, разгласа… Не знам ни како да уклоним са екрана ову изложбу приватних података, текстуалних и сликовних уско личних обавештења којим је Фејсбуковац претрпан. Ипак, и даље мислим да то место може бити донекле информативно и занимљиво.

Овако ћемо. Прво ћу да се прилагодим средини таквој каква је. Да би било бар донекле удобно у неком делу народне масе, потребно је бити бар донекле прилагођен тој народној маси тј. радити оно што ради већина тек да се не би штрчало на било који начин. Први корак ка уклапању је да изаберем којекакве слике што своје што дететове и остале некакве породичне из разних периода живота те комплетирам презентацију свог живота онако како остали то раде.

Јбг, колико ли је слика довољно за некакав тако прилагођени мозаик, десетак, двадесетак, стотинак…сви имају различит број. Нека буде нешто између, нпр. око педесет. Аха, њихове су фотографије поређане мање више тематски по албумима па ћу тако и ја. Идемооо, трпање слика кад сам била мала, немам много, али бар ево две три. Затим, трпање Милиних бебећих слика, чини ми се да слике деце трпају баш сви ови који су се до сада одецили. Ваљда је довољно ових двадесетак. Даље, трпање својих слика… е, да, те морају да буду угланцане и пробране као и код других. Видим да нико од њих не ставља неке реалистичне фотографије, него неке префилтерисане, ни налик на оно какви су у природи, добро, трпамо такве, имам неколико улицканих, идемо… неколико тих и неколико обичних на којима сам случајно испала добро. И то је то, направили смо профил корисника који не штрчи тајновитошћу у свеопштем позераштву.

Шта сад, како пробрати да на екрану не излазе потпуно досадне поставке, него било шта информативно? Чек, шта за мене уопште значи информативно? Које врсте информација ме интересују? Ладно ме ништа не интересује осим шта се дешава са овом нашом намученом Србијицом, у њој, у вези са њом, око ње због ње или неко научно откриће или неке занимљивости које хране креативност… Али ове наоколо изгледа то ни најмање не занима, ништа такво не постављају. Јбте, ал’ ми је досадан списак контаката! Мислим да ћу морати да променим нешто на том списку.

Значи, утврдићу критеријум за праћење садржаја. Пратићу само оне који постављају вести о дешавањима у Србији битним за Србију да не лутам по Интернетији у вези са том тематиком, а за све остало је бољи Гугловац (неко мало веће село близу Фејсбуковца у које само по неко од Фејсбучана оде на кратко као да студира па се после углавном врате у своје сеоце).

Било би паметно да се и у овом виртуелном селу исто као и у оном реалноm држим принципа да ја не тражим никог. Ко ме тражи, нека ме нађе и добродошао ми осим ако то није неко ко је већ доказано потпуни кретен, неко напоран, досадан, неки давеж или психопата… такве ћу одмах да игноришем.

И тако је кренула потрага за информацијама од значаја. Број контаката у Фејсбуковцу се са сваким новим даном повећавао и достигао неких триста имена од којих сам за сваког знала ко је у Ванинтернетији. Било је ту и оних првобитних матураната, а сада већ бивших ученика, и пријатеља од одавно и од скоро и ближих и даљих пријатеља и рођака и неких које поштујем и неких који су довољно досадни да бих увек вешто избегла сусрет са њима у Ванинтернетији из поштовања према сопственом времену у животу.

После сваке жустре расправе на форуму на разне теме, углавном политичке, а понекад и неке друге, звирнула бих у Фејсбуковац да видим има ли ичег информативног, али ништа ми се није дојмило битним нити занимљивим па сам убрзо одлазила одатле.

Па добро, место је такво какво је, досадно, одох на неке наше новине.

Новински текст о невладиним роспијама…  Замисли сад, тамо у Фејсбуковцу напишем да тренутно размишљам о овим роспијама. Хајде да испробам тамо и ту упитничку функцију.

,,Ђаво увек долази у претворном облику: или се намеће као душебрижник или глумата жртву. Гамадија из прозападног либералног нво сектора је прави пример за то. Нека нас не преваре такве страњске утваре.“

Одвалих то у Фејсбуковцу и … кренули коментари: да, стварно је тако, у праву си, на кога тачно мислиш, наебаћеш, ти ниси нормална, мани се политике, шта фали западу, царице, браво, тако је, о чему ти то, шта ти је, ко те изнервирао…

Ијуу, шта ови Фејсбучани сад ту закључују или питају? Ови потврђивачки коментари ‘ајде де, немају смисла кад већ постоји онај тастер за свићкање, али ова глупа питања, шта с’ њима? Не знам ни шта би се одговорило на та безвезна питања… На нека од њих ни не постоји одговор, а на друга ни цела Интернетија им не би помогла. Уопштено ћу…

,,Па, ето, само размишљам о теми вести коју сам малопре прочитала па одговорила на питање о тим мислима, а ви?“

Зар ником од њих није пало на памет да је можда неко тј. ја само одговорио на питање које је постављено на екрану? А питање је једноставно: ,,О чему размишљаш?“ Значи, сама могућност да се једноставно одговори на питање на екрану потпуно је искључена међ’ овим шароликим узорком из народа или је можда искључена код свих и свуда? Живимо ли лажи? Размишљате ли понекад о нечему или само гутате било шта без размишљања, а? Ако размишљате, зашто та своја размишљања кријете овде као да су некакве опасне перверзије? Копипејстујете неке дворедне одломке из средњошколске лектире или општепознате пословице којих се слабо придржавате или стоструке илустрације тих ваших живота као да је смисао неке овакве друштвене мреже егзибиционизам и воајеризам, а не размена мисли и идеја. И сад, кад неко саопшти одговор на питање у Фејсбуковцу, то је ризичан комуникацијски излет јер воајери и егзибиционисти тумаче насумично, доносе паушалне закључке ређе о садржају реченице, а много чешће о постављачу. Шта уопште значе ти коментари? Где је конструктивна разрада написане мисли? Нема? Па ако је нема, чему онда икакви коментари? Тек да се куцка нешто, шта год? Ма, хај’те, не траћите живот на то…

Каква весела упицањена психијатрија је ово село, ма феноменално! Биће овде занимљиво. А нема ни оне бескрупулозне политизоване цензуре као на форуму. Премештам играоницу натенане.

Сетила сам се Милетове реченице од пре десетак година кад смо полемисали о томе како су они тупави и бучни циашки лакрдијаши тако лако залудели и заблудели замлаћену и смлаћену народну масу чему сам се тада чудила и наивно веровала да је његова процена превише сурова: ,,Шта ти уопште очекујеш? Промишљање масе? Па просек интелигенције масе су ти нека домаћица и њена комшиница кад се сретну у бусу па до следеће станице бистре дневну политику ту на сред буса утриповане да су одлучујући фактори док све у 16 цитирају најпротстије слогане који им се утурају у кампањама а ни значење им не капирају, него ложе се на то како звуче, ето. И сад би ти ту да нешто промениш? Не заноси се.“

Био је у праву.

Знам већ да аутентичне мисли треба да се шире да их тупави слогани не би сабили у мрачне ћошкове, али реакције на њих су искључиво за емотивно дистанцирано посматрање или су, у најбољим случајевима, ситне допуне или понекад смернице или бар подстицај за прецизирање. Сва та којекаква комуникација је некаква игра па кад је већ тако, играјмо се бар природе и друштва или, како се сада зове тај предмет, света око нас. Кроз игру се пријатније учи. Али, строго по правилима из ,,Не љути се, човече“, сујете без. Од мисли до реакције, од реакције до комуникације, од комуникације до закључка. И онда тестирање. Ако се прва и последња мисао потрефе, доказан је став. Ако се не потрефе, поправљамо став. Закључке сачувати, за велику Милу, да не лута.

potpis-mali-tif

 

Робље демонкратије – профил корисника 3

Ostali tekstovi